RTV Teorija i praksa

kazivanja, koja uvek traži i „ambijent sa kolorom”, a ne golu činjenicu, i čiji uverljivi apologet Žan Danijel (Jean Daniel) čak tvrdi u knjizi Le temps qui reste, da je u novinarstvu važnije izgledati nego biti, i da više vredi umeti nego znati. Takođe nam ne odgovara ni anglo-saksonski model novinarskog kadra takozvane „nepristrasne, neobojene publikacije svega što zaslužuje da se objavi”. Istupanje preko RTB mora da bude, a ne da izgledcr, mora da leži na znanju, a ne samo na umenju; mora da bude angažovano, a ne tobože nepristrasno. Ali upravo za takvo istupanje talent je jedan od neophodnih temelja, ako hočemo da se sačuvamo od pada na transmisiono-činovničke grane. Naš novinarski i drugi programski kadar deo je političkog fronta, i to udarni deo, a ne njegova tehničko-redaktorska pomoćna služba. Ako tražimo kreativnost, mora nam biti jasno da visokih kreativnih dometa nema bez talenta. Ne osporavajmo, ali ne mistifikujmo talent. Nije novinarstvo bogomdana profesija, ali se ne može od svakog prosečnog duha načiniti dobar novinar. Radi se o obrazovanju talenata; ne pomaže obrazovanje netalentovanih; ne pomažu neobrazovani talenti. Imamo u RTB, na žalost, obilje primera za obe inkompatibilnosti. U težnji da što neposrednije, a time i übedljivije, prenesemo gledaocu i slušaocu svedočenje o bitnim aspektima nekog društveno značajnog događaja, učinili smo mnogo когака u pravcu smanjivanja broja posrednika na putu jedne poruke. Polazeči od proverene istine da čovek najviše veruje ako sopstvenim čulima hrani svoju apercepciju, težimo - gde god je mogućno - da svoje „potrošače” prenesemo, kamerom i mikrofonom, na lice mesta, da ih što neposrednije uključimo u istovremeno zbivanje. To je maksimalno uverljiva, takoreći idealna forma prenošenja informativne poruke sa gledišta njene brzine i uverljivosti. Naravno, to nije uvek - a po pravilu nije u celini - izvodljivo. Direktni prenos često nije ni moguć, a retko se - i kad je mogućno - prenosi ceo tok nekog događaja dužeg trajanja, već se direktno daje samo njegov klimaks, trenutak razrešenja ili poenta značenja u odnosu na koju se pretpostavlja najveća tenzija iščekivanja kod zainteresovanih. Nužna je, dakle, čak i u najidealnijoj verziji (kad je gledalac identifikovan sa učesnikom ili bar posmatračem događaja)

[13