RTV Teorija i praksa

čovek sa životnim i univerzalnim problemima. Međutim, televizija dopušta drugačiji, do sada neosvojeni pristup, dakle televizija zahteva novi način izražavanja u okviru postoječih zakonitosti dramaturgije. Reč je, dakle, o novom, „televizijskom pristupu starim dramskim temama”. 5 Očigledno je da se ova bitna pretpostavka televizijskog pristupa dramskoj materiji i danas može smatrati relevantnom i da je ona svoje mesto našla i u sada važečim i primerenim obrascima televizijske dramaturgije. 6 U periodu početaka konstituisanja televizijskog izraza, tehnološki trenutak usmeravao je proizvodnu stranu oblikovanja dramskog programa, pri čemu je akcenat bio na nekolikim aspektima tehničkog karaktera felevizijske delatnosti. Dramski program je, do pojave magnetoskopa, išao „uživo”, odnosno emitovan je prilikom snimanja. U ovome periodu može se, dakle, govoriti o televizijskoj drami kao o jednom obliku pozorišne drame; razlika između pozorišne drame i televizijske sastojala se u dvema činjenicama: TV drama raspolagala je delovanjem studijskih kamera (dve ili tri) koje su kadrirale zbivanje; druga razlika je u tome što je televizijskoj drami nedostajala publika. Međutim, igranje televizijske drame u kontinuitetu usmeravalo je glumce ka pozorišnom glumačkom izrazu, gde je prenebregavana prednost televizije koju je televizija nasledila od filma. Ta prednost, krupni plan, morala je biti svesno zanemarivana radi kontinuiranog praćenja radnje, zbivanja, usled čega se rani period televizijske drame može smatrati produženom rukom pozorišta. Kako nas uveravaju teoretičari novih medija,

5 Vasilije Popović: Televizijska drama - kratak uvod; predgovor „Antologiji TV drame” I, Beograd, izdanje RTB, 1969, str. 12.

6 Posebno kada se razmatra pitanje televizijskog serijala: zabavnog, dramskog, humorističkog i sl.

[27