RTV Teorija i praksa

-emocionalnim iskustvima, postaje jasno i to do koje mere je siožen proces komunikativnog posredovanja saznanja, diskurzivnim oblicima svesti nepojmljivih istina do kraja. Ta saznanja se, zapravo, mogu saopštiti tek ukoliko se slike, čitav korpus čulnih formi, to likovno tkivo umetničkog dela, osposobi za tu komunikativnu funkciju, za saopstavanje. Čim je to tako, onda je sigurno da smo u prisustvu jednog »otkriča« koje pokazuje kako se, intervencijama diskurzivnog uma, ceo jedan simbolički sklop, struktura estetičkih poruka, formira združivanjem slika sa prenosnim značenjima i kako taj sklop počinje da »govori« sopstvenim jezikom, svakom slikom za sebe, celinom konteksta. Slike, dakle, »govoreči« sopstvenim jezikom, saopštavaju u posebnom likovno-značenjskom obliku ovapločene ideje i tako posreduju i saznanja i Ijudska iskustva vanlingvističkim formama. Međutim, kako su ideje - ideje, bez obzira kojim jezikom saopštavane, ostaje da ih jedino još možemo razlikovati s obzirom na sredstva kojima su saopštene, a da pri tom opet ta razlika ostane bitna kako za karakter funkcija semantičkih i estetičkih poruka tako i za razumevanje mehanizama kojima se posreduju saznanja, istine, ovaploćene strukturom bilo koje od pomenutih poruka. Prema tome, razlike u načinu i sredstvima kojima se saopštavaju ideje postaju značajne ne samo za prirodu mehanizama kojima se eksponiraju nego i za način njihove egzistencije. S tim u vezi raoglo bi se zaključiti da su jezici kojima se saopštavaju ideje, ma kako posebni, istovremeno i mehanizmi sa jedinstvenim funkcijama; bez obzira da li je u pitanju jezik kojim govori istoričar, naučnik ili umetnik - pesnik, filmski spektakl, muzičko delo itd. uvek je reč o jeziku i govoru u doslovnom smislu, tj. o govoru koji se tek u kontekstu »racionalno-intelektualnog postupka«, osposobljava za tu svoju elementarnu funkciju saopštavanja poruka, ideja. Prema tome, čim se informativno jezgro poruka u svakom datom slučaju iskazuje odgovarajučim jezikora, bilo jezikom diskurzivnih formi mišljenja, bilo jezikom poezije, filma, muzike, jezikom drame itd., onda je sigurno i to da se misli, ideje, bez obzira kako su posredovane, ne razlikuju međusobno »po saznajnim, gnoseološkim, opštim elementima«; »senzibilitet i razum« su nešto što im je zajedničko. I, kao što ima smisla »govoriti o senzibilitetu ili imaginaciji jednog istoričara ili naučnika, isto tako ima smisla, obrnuto i to ništa

154