RTV Teorija i praksa

TELEVIZIJA I OBRAZOVNI SISTEM KUBE

Posle pobede revolucije, januara 1959. godine, situacija na Kubi imala je sve osobenosti tipične za zemlju koja se naziva „nedovoljno razvijenom”, što je u suštini način da se izrazi posledica vekovne eksploatacije prirodnih bogatstava i rada naroda od strane jedne ili više kolonijalnih ili neokolonijalnih sila i njihovih transnacionalnih društava. Bez sumnje, najozbiljniji problem na planu obrazovanja bio je visok procenat nepismenih (23,6%) u celoj zemlji. Drugim rečima, bilo je skoro milion nepismenih, a njihov broj je bio najveći medu seljacima. Ništa bolja slika nije bila ni na planu kulture. Sve one kulturne i umetničke aktivnosti koje su težile ka afirmaciji nacionalnih vrednosti bile su sistematski cenzurisane i proganjane. Naučno-istraživački rad bio je onemogućen. Zvanična buržoaska istoriografija bila je u službi interesa imperijalističke metropole i podsticala je najgrublju mistifikaciju naše istorije. Televizija je uvedena kao privatno preduzeće, komercijalno orijentisana, a sredinom pedesetih godina kompanije NBC i CBS, preko kubanske mreže CMQ, prodirale su u druge latinoameričke zemlje. Na taj način u našoj zemlji se učvrstio čitav jedan sistem nadgradnje i tehnoiogije koji je bio medij takozvane „masovne kulture” severnoameričkog kapitalizma, a služio je jednoj manjini potrošača koji su sa svoje strane pokušavali da srednju klasu pridobiju za način života jednog stranog drušNa, razvijenog, a iznad svega tuđeg našem kulturnom nasleđu. Posle pobede revolucije rađa se istinska svest o neobično važnoj ulozi obrazovanja kao neophodnog faktora progresa i razvoja. Godina 1961. nazvana je „Godina obrazovanja” i organizovana je široka akcija opismenjavanja koja je prodrla u sve i najudaljenije kutke zemlje uz dobrovoljno učešće 250.000 mladih. Masovni mediji dali su svoju punu pomoć u ovoj kampanji.

36

Ovidio Kabrera