RTV Teorija i praksa

Nije jezik ono što određuje kvalitet televizijske komunikacije već teritorija - u Holovskom smislu reči 3 - TV studija koji kodira ponašanje ličnosti, pa tako i govorni izraz. Rečju, jezik na televiziji je deljiv: kodovi posredno dopiru sa dve osnovne društvene teritorije - teritorije vlasti mnoštva i teritorije porodičnog ognjišta - kao rezultat njihove međusobne zavisnosti i stalno prisutne težnje za prioritetom, dominacijom jedne nad drugom. Delovanje ovih oprečnih komunikoloških teritorija grade i od TV studija heterogeno polje interesa što se neposredno odražava u konkretnoj TV komunikaciji. Čovek koji inače oseča kao presiju delovanje različitih vidova teritorije vlasti mnoštva (gde se primat „zajedničkog”, „kolektivnog”, „društvenog” stavlja iznad individualnih potreba pojedinca) u predtelevizijskoj stvarnosti, i na teritoriji TV studija doživeće istu vrstu neadaptabilnosti. Koliko je ovih Ijudi nasuprot onoj grupaciji televizijskih „profesionalaca” rečito govori i naš televizijsM program. Nešto od onoga što se u kibernetici imenuje „zazorom pred razrastajučim snagama civilizacije” nalazi se i u ovom uzročno-posledničnom odnosu televizije kao institucije, i več hibernirano institucionalizovanog čoveka, koji dolazi na teritoriju TV studija kao na poligon za koji su ~svi več zainteresovani”, i koji se, stoga, kontroliše. Njegovo učestvovanje se tako svodi na jedan od uzoraka „dobra”, „kulture”, „sveznanja”. Ono Sto teritorija porođičnog ognjišta (porodica, susedstvo, ulica, kraj u kome se odraste, živi) kodira kao primarno - mogučnost izražavanja vlastitih sposobnosti i manjkavosti - na teritoriji vlasti mnoštva, kakva je televizija, nalazi odraza minimalno, najčešče nikako. Na primeru savremene televizije može se jasno pokazati kako nauka pretiče rast socijalnih i kulturnih snaga savremenog čoveka, i u tome treba tražiti razlog nastalom jazu između individualnih potreba pojedinca, i institucionalizovanih nosilaca novih tehnologija. Takva kakva je sada, televizija zahteva od kritičara jedno sasvim specifično poimanje sopstvene uloge u društvu, koja se bitno razlikuje po svrsi od kritičara ostalih audiovizuelnih medija. On se ne mora boriti toliko za čistoču forme niti za kakvoču sadržaja emisije; njegov angažman je suštinski okrenut fenomenološkom obrazlaganju nasušnog titraja na Hcu televizijskog učesnika. Više no drugi ~oko” televizije, televizijski kritičari moraju na vreme raskrstiti sa famom da televizija može podiči umni, edukativni i kulturni standard nacije iako deluje bez alternativnih''TV sistema, kao „istinoljubiva država” u državi. Prilično~sumorna konstatacija reći če oni koji po vasceli dan skapavaju po studijima i

208