RTV Teorija i praksa

interesantno, ono što prelazi rampu, ono što budi u meni i emociju i novu misao jeste onc - kako Belan kazuje svojc opservacije o televizijl Govorio je po običaju diskurzivno (kao u životu), njegove asocijacije su imale prizvuk visprenog jezičkog kalambura, upotreba metafore (tako njemu draga) i ovde je našla mesto za misao-završnicu, no. ono što nije-bilo ~ko u životu” - jedno čisto televizijski poetsko usredsrcdivanjc njegovog misaonog, govornog i gestualnog potencijala - tvorilo je jednu izuzetno močnu ličnost koja je mogla i opsovati, i uzviknuti „dole vlada”, i najaviti da „dolaze marsovci”, a da se pri tom niko ne oseti pogođenim zbog tako nedoličnog istupanja u javnosti (baš kao što je mogao dopustiti sebi da izrekne i one tajne „koje se u grob nose”). Njegov televizijski habitus zračio je nešto više od domišljatosti, i senzitivnosti: toplina sama kao da je dolazila iz centra „hladnog TV ekrana” raspredajuči svoje struje oko srca svakog gledaoca. On nije bio ni tajnovit, ni napadan: bio je to običan, prijateljski naklonjen čovek - čoveku u studiju, čoveku ispred TV ekrana. Parafrazirajući Gertrudu Stejn, za Belanovo televizijsko bitisanje moglo bi se reći: čovek je čovek je čovek. Da je i zemljotres tih časova počeo, lakše bi nam bilo: stečeni mir u osećanju poštovanja za jednu javnu ličnost veći je zalog TV komunikacije no ikakva verbalno sročena informacija. Ne, to nisu bili trenuci koje bi Belan istakao kao „trenuci televizije koje ovo društvo treba”. Ali, to nisu bili ni trenuci koji bi mogli da ospore njegova razmišljanja o ulozi i svrsi televizije u samoupravnom društvu. Oni koji su gledali ovu emisiju (a čitaju ono što Beian strasno i uporno ispisuje na stranicama ~TV novosti”), mora da su još jednom utvrdili 'nemoć kritičara da bude savršen apologet svojih stavova kad on sSm biva protagonista medija kojim se teoretski bavi. Ništa zato: gledaocima če ostati u sečanju gospodin pametan i lep čije su čak i naočare (koje su nehajno visile o dugačkom lancu) govorile „deset jezika više” o životu u TV studiju no što nas inače o tom „atelevizijskom problemu" upoznaju naši TV upučivači i TV razgovarači. Ova emisija je doneia' nadahnut i osobit pogied na televiziju kroz dioptriju B. Belana upravo zato što je okvir TV ekrana nudio jednu jedinstvenu i neponovljivu ličnost „koja informiše” o svojim znanjima o TV fenomenu. Kad bi bilo više Branka Belana u našim televizijskim studijima, bilo bi lakše i gledati televiziju. i svrsishodnije pisati teievizijski hroniku. Ako zbog nečega treba žaliti - a zbog čega bi Belan kao eventualni kritičar ove emisije mogao s pravom prigovarati bila je zlo'upotreba inserata koji su služili kao „gosti" (da bi

212