RTV Teorija i praksa

jednoj polurazrušenoj kuči čeka kakva če biti njegova sudbina seča se razgovora koji je u Italiji vodio sa lepom Eleonorom. Posle izvesnog vremena mora da napusti dvorac, a za pratioca dobija lažnu kaluđericu... Odakle je došao, kuda je otišao, ko je i zašto se skriva - možemo samo naslutiti, ali saznati nećemo. Uprkos tome što ta neizvesnost povremeno smeta, radio-drama Brašnjoa uopšte nije dosadna. Tekst je lep, situacije su uzbudljive, dijalozi prirodni a istovremeno i malo zagonetni, pa ne sarao da mu verujemo, več nas sve to mami na slušanje i razmišljanje. Naslučujemo posredstvom nekoliko aluzija da se ta epizoda događa - na početku prošlog veka ili nakon revolucije, što čini budnim čak i manje zainteresovane. Na uspešno dramaturško rešenje ukazuje činjenica da je tri četvrtine radio-drame u stvari serija događaja punih napetosti i uzbuđenja. Međutim, to nije centralni deo, nego je to več pomenuti razgovor u Italiji, koji on za vreme bekstva preživljava u sečanju. Ali, to sečanje se ne nameće silora u prvi plan, ono deluje kao slučajna međuigra koju sađržajna obeležja čine značajnom. Od radio-drama koje su na programu, ova je jedina o kojoj se može pohvalno govoriti. To se odnosi i na režiju i na ostvarenje glumaca. A sve to, naravno, najbolje pokazuje i snagu pa i greške ansambla. Rad reditelja Roberta Bambaha je bio detaljan i precizan, na jeđan fin način je povezao epizode, vodio je brigu o štimungu povezivanja, a u okviru različitih epizoda obratio je pažnju na pravila dramske izgradnje. Nije preterao sa efektima; ovde to nije ni bilo nužno,

nije bilo potrebno potpomagati tekst Mogao bih pomenuti možda samo dve rnanje epizode, u kojima režija nije baratala dovoljno racionalno efektima. Jednu, u kojoj se za vreme dužeg teksta kaluđerice - Ibi Romhanji, koja je igrala ulogu raodela - stalno čuje kreket žaba. Režija je time verovatno želela pojačati napetost Međutim, to je samo smetalo. I drugu, u kojoj prvo čujemo rečenicu ~tu je vetar, gospodine moj”, a tek nakon toga dolazi efekt vetra. Naravno, obrnuto bi bilo mnogo logičnije. Ali to su samo beznačajne sitnice, koje ne raogu narušiti opšti utisak o uspešnim rešenjima sveobuhvatne režije, koja stvara napetost, ocrtava situaciju, događaj i mesto događaja. Čuli smo i veoma značajna glumačka ostvarenja: od Arpada Faragoa u ulozi Višija, Hajnalke Varadi, koja je igrala ulogu Eleonore, Jenea Ferencia, vlasnika dvorca, do Ibi Romhanji u ulozi lažne kaluđerice i Lajoša Lerinca u ulozi kočijaša. Istovremeno, pošto je ovo jedina radio-drama koja je značila pravi izazov za glumce, mora se reći i to da je u ostalim radio-dramama došla još više đo izražaja neka vrsta disharmonije između naturalne prirode efekata i glumačkog ostvarenja. Sada, kada je u pozorištima prirodnost, spontanost u modi, veoma je neobično đa na radiju u većoj meri dominira gluma, suviše isticani karakter izvođenja, igranje uloge. Tim više, što se audio-efekti fađaju baš u znaku največe moguče prirodnosti da bi se što bolje predstavila svakidašnjica, Čujemo kako se paii šibica, kako se sveća rasplamsava, kako se šibica gasi. Međutim, glumac, kada progovori, malo povišava ton, nađigrava svoj prirodni glas.

229