RTV Teorija i praksa

Italijanski teoretičar Uraberto Eko (Eco), koji je svojom opštom estetskom teorijom obuhvatio i analizu televizijskog direktnog prenosa, pravilno zaključuje da je svaki neposredni prenos i interpretacija događaja. 3 Eko je analizirao strukturu direktnog prenosa i zaključio da televizija gledaoce oslobađa hipnotičke fascinacije u koju ga je uvukla klasična struktura s aristotelovskim zapletom. Njegovo načelo se zove „otvoreno delo” koje je pre svega otvorena struktura. Direktni prenos je napola delo umetnosti, napola delo prirode. Ovo svoje načelo Umberto Eko prenosi čak na specifična pravila televizijske dramaturgije. Ipak treba, ako već tražimo specifičnost televizijskog jezika, da se upitamo u čemu je rediteljeva interpretacija događaja, šta čovek-stvaralac TV emisije dodaje stvarnosti da bi ova mogla da se pojavi na TV ekranu? Organizacija slike, preklapanje kamera, različiti uglovi snimanja, promena naglasaka na detaljima i totalima - mogu, inače, biti značajni. Ipak, samu strukturu događaja, verovatno, suštinski ne mogu da promene i interpretiraju, tj. da događaju daju smisao i značaj. Potrebne su reči, komentar. Slika prikazuje samo konkretno, reči nas vode do opšteg, do smisla. Reči mogu da raspravljaju o uzrocima, dok mi gledamo posledicke. Na tu nužnost upozorio je već filmski teoretičar Rudolf Arnhajm (Arnheim) u jednom članku iz 1935. godine pod naslovom „Proricanje televizije”. 4 Komentar, svakako, ne može biti ništa drugo do televizijski dodatak događaju. Doduše, imamo i događaje u kojima su baš reči suština samog događaja, npr. razne debate, intervjui itd, tu slika pokazuje samo čoveka i ono što reprodukuje realnost samo su njegove reči, dakle, medij u mediju, koji nas samo odvaja od konkretnog događaja. Reči, kao što znamo, mogu biti neistinite. Televizijski komentar mora biti prisutan u svakom slučaju ne samo da događaju udahne smisao, već i da ga naprosto započne i završi, da mu, dakle, d& odgovarajući oblik. Prema tome, i kod takvog prenosa ne možemo govoriti o jeziku televizije kao o nemilosrdnoj autentičnosti, kao o „totalnoj iluziji”, o jeziku same stvarnosti, o oKorenom delu i otvorenoj strukturi - nego bolje o zatvorenom delu i zatvorenoj strukturi, Televizijski jezik je, dakle, posebna simbioza slike i reči, događaja i komentara, znači elemenata posebnog i opšteg. Ova

3 Umberto Eko, Otvoreno delo, Sarajevo, 1965, str. 170

4 Navedeno po Petriću, Osma sila, str. 69.

156