RTV Teorija i praksa

Rasprava traži, ukratko rečeno, identitetTV drame. Pokušava da definiše samo tehničke i umetničke sastavne delove medija i zanemaruje sociološki aspekt Samo preko nekog određenog medija može da se materijalizuje umetnikova imaginacija u umetničkom delu. Autor definiše umetnost kao disciplinovanu komunikaciju između neke individualne interpretacije života i zajednice. Umetničko delo je, prema tome, konvencionalizovano i više je estetske nego utilitarne prirode. Televiziju autor razlaže po metodi Stivena Pepera (Stephen Pepper) koji u svakom umetničkom delu vidi trifurkaciju, znači deh ga na fizički i estetski medij i na medij dinamičkih fenomena. Na televiziji fizički medij su kamere, mikrofoni, studio, kontrolna soba estetski medij su pisci, reditelj, glumci - medij dinamičkih fenomena je neko događanje u vremenu i prostoru, pokreti i preklapanje kamera, uvođenje raznih zvučnih efekata itd. Televizija sama po sebi nije umetnička forma, ispunjava previše raznih funkcija a nasledila je tehniku, tradiciju i teorije iz vrlo različitih izvora. Ipak je TV drama samostalna umetnička forma potvrđena individualnošču svoje „gramatike”, posebnih pravila koja diktiraju delovanje pomenutih medija. Tu gramatiku TV drame autor nam obrazlaže u polemici protiv uticaja pozorišta, radija i filma. Mislim da je rasprava dragocena, premda je pomenuta trifurkacija umetničkog dela krajnje komphkovana misaona konstrukcija. Samo umetničko delo nije medij, još manje sklop tri različita medija. Ljudi takođe, osim glumaca u drami, nisu medij. Medij je samo određena tehnika, u ovom slučaju televizijska. Umetničko delo je, pak, delovanje te tehnike oko kojeg se zauzima i koje koordinira samo čovek. Ipak, njegova rasprava nam predočava vehke mogućnosti televizijske dramske forme. Autentičnost televizijske gramatike kod Gamperta je tako postala nekakav ideal, najznačajniji vrednosni kriterij, što je opet isuviše jednostrano. Upravo time što je autor izbegao sve sociološke aspekte, odrekao se svih ontoloških i gnoseoloških problema, nije mogao da definiše ni specifičnu egzistenciju, niti dinamiku TV drarae u odnosu prema društvu i gledaocu. U SAD su pored toga obavljena izuzetno zanimljiva naučna istraživanja o istoriji TV drame, o TV adaptaciji pozorišnih drama, o televizijskim dramskim karakterima, o uticaju na političku ideologiju, o televizijskoj kritici itd. S druge strane, posebnost američke televizijske literature pre svega je praktično-pedagoška strana, brojni su udžbenici o tome kako se piše za televiziju. Oni, doduše, mnogo govore o

166