RTV Teorija i praksa

Nošena privrednom nužnošću i naša se zemlja suočava sa potrebom uvođenja računara u svakodnevnu praksu. Još uvek su prisutna lutanja oko koncepcije našeg uključivanja u svetsku podelu rada. Naime, ponegde se smatra da je po svaku cenu potrebno obezbediti nezavisnost od multinacionalnih kompanija, te samostalno osvojiti celokupnu tehnologiju. Pokazalo se, međutim, da tu trku nismo dobili. Na primer, naših 90 proizvođača tzv. hardvera, odnosno materijalnih komponenti računara, godišnje proizvodi vrednost jednodnevne proizvodnje osrednje američke kompanije na tom polju. O kvalitetu i eventualnom prodoru na inostrana tržišta ne može se ni sanjati. Situacija je nešto bolja na planu tzv. softvera, odnosno stvaranja programa računskih mašina. Više instituta, naučnih centara i fakulteta u Zagrebu, Ljubljani i Beogradu uspešno doprinosi kompjuterizaciji proizvodnih pogona, laboratorija, i raznih poligona širom Jugoslavije. Upravo je tu, izgleda, šansa naše zemlje za hvatanje koraka sa vrhunskom tehnologijom. U tom smislu potrebno je stvoriti kadrovsku osnovu i obezbediti dovoljan broj vrhunskih modela računara našim školskim centrima i pojedincima Učenici „usmerenjaci” su. inače, već „zaraženi” kompjuterskim virusom Računa se da danas u Jugoslaviji ima oko 10 000 tzv mikroprocesora ili malih računara, u privatnom vlasništvu. Vlasnici su uglavnom veoma mladi Ijudi koji se međusobno druže, razmenjuju znanja i iskustva i u tome, često, prevazilaze i znatno starije kolege koje već zauzimaju određena radna mesta u udruženom radu. Zanimljiv je primer beogradskog instituta „Mihajlo Pupin” koji angažuje sasvim mlade poznavaoce još u srednjoškolskim klupama i studente za rad na veoma ozbiljnim i skupim projektima

206