RTV Teorija i praksa

što podstiču na delanje. Takvo telesno uzbuđenje postaje doživljaj, kada mi „magično” hvatamo vasionu kroz potresenost našeg tela, zato što ne opažamo jedan deterministički svet u kojem predmeti vode ka drugim predmetima kao sredstva ka cilju. Naša svest je osuđena na konceptualizaciju, na stvarnost kao ideju o stvarnosti. Opredeliti se za dramu znači opredeliti se za pojmljivo protiv nepojmljivog. Ova pojmljivost se postiže upotrebom umetničkog materijala, u našem slučaju prevashodno govornog, pa zatim i ostalog; obrađeni umetnički materijal nam omogućava to shvatanje stvarnosti Stvarnost kao takva pretpostavlja prisustvo, a ono zauzima povlašćeni položaj po dva parametra, prostoru i vremenu ovde i sada je jedino potpuno stvarno. Samom svojom pojavom priča traži napuštanje onoga sada (priča iz svakodnevnog života) ili onoga ovde (televizijski prenos uživo). U svim pričama koje kao sredstvo za prenošenje ideja koriste artikulisani jezik fungira jezik kao takav. „Priča kao skup događaja” (scenario radio-drame) sastoji se od redanja u sekvencu i narativni čin, gde se u svesti slušalaca završava proces irealizacije. Ovde se sada pojavljuje suprotnost između objektivnosti pripovedanja i subjektivnosti govora odnosno doživljaja. „Subjektivan je onaj govor” - kaže Žene - ~u kome je eksplicite iii implici e označeno prisustvo Ja (ili upućivanje na njega) ali to je definisano samo kao osoba koja izriče taj govor, kao što se sadašnje vreme, koje predstavlja prevashodno vreme govornog načina, definiše samo kao trenutak u kome se govori, pošto njegova upotreba označava podudaranje vremena u kome se opisivani događaj zbiva sa trenutkom u kome se govorno lice opisuje” l4

4 Zerar Zcne, „Figurc”, „Treči program Radio-Beograda', jeaen, 1970

39