RTV Teorija i praksa

Ono što se - da ne bih bio previše strog - uglavnom ne vezuje za tipičan kinematografski film. Ovde su Pedi Čajevski posebno, i njegovi sledbenici, pokušali da odu u Ijudsku intimu, da naprave dramu sa nekoliko glumaca u jednoj ili dve prostorije, i da na taj način televizijskim autorima pruže adekvatne uslove za stvaranje nečega što bi se zvalo televizijska drama. I, verovali ili ne, to je upalilo. Pedesete i šezdesete godine, u televizijskom stvaralaštvu, bile su u znaku televizijske drame takvog tipa. Jedno vreme to je išlo. I onda, da ne bih bio dug, nastaje period otrežnjenja. Zamoreni od studijskih uslova, skromne tehnike koja, u međuvremenu, srečom, nije i ostala skromna, televizijski autori dobijaju sve veče mogučnosti da se oslobode hendikepa i da evo, recimo, izađu iz studija u plen er, kako se to kaže. I televizijski autori i reditelji u svetu su veoma brzo iskoristili te mogućnosti. Počeli su da rade kompleksnije sadržaje. Naravno, ne sami, Uvek je pretpostavka da smo imali dramaturšku potku, scenarističku pomoć, i mislim kad se govori o ovoj profesiji da bismo morali uvek da govorimo o prva dva čoveka, ako bih tako mogao da kažem u projektu - piscu scenarija, pa zatim reditelju. U tom kontekstu, i scenaristi, oslobođeni tada uskih tehnoloških prepreka, počinju da pišu sve složenije scenarije, a televizijski reditelji da koriste sve modemiju tehniku i, ja sad zaista govorim iz sopstvenog iskustva i iz iskustva mnogih televizijskih reditelja u svetu, počinju da se približavaju dramaturgiji, strukturi pa - slobodan sam da kažem - ponegde i rezultatima kinematografskog filma. To ide do te mere da danas, mislim, ne bi bilo nemoguće snimiti kompletan film elektronskom kamerom. Naravno, to ne bi bila nikakva novost, to se radi u svetu, i mislim da je samo pitanje kada ćemo i mi to da uradimo. DŽ. SABLJAKOVIĆ: Postoji jedan period u Televiziji Beograd kada se radilo gotovo isključivo elektronikom, a onda je nastao period kada su svi režiseri pribegavali filmskoj tehnici. Da li to znači da su jednostavno prevaziđena neka ograničenja televizijskog medija i da film pruža veće šanse? Da li biste, Seleniću, vi o tome nešto rekli?