RTV Teorija i praksa

bokal. Kao i sve televizije sveta, i naša je pogodna za pronicljivu kritičku analizu. Na žalost, u poslednjih sedam-osam godina, kad je svest 0 prisustvu trećeg talasa moderne tehnološke revolucije stigla i do naših obala, jedna spoljna, strukturalna okolnost je žestoko uzdrmala izgled televizijske kritike, kao i drugih žanrova novinske kritike u nas. Nagla ali zato trajna nestašica hartije ugrozila je mnoge vitalne i nasušne novinske žanrove (poput reportaža, intervjua, feljtonskog 1 nepolitizovanog štiva) u dnevnoj štampi. Zahtevi za što sažetijim pisanjem zahvatili su i novinsku kritiku u svim oblastima. U većem delu štampe TV kritika se svela na sažeto beleškarenje, bez onog nužnog sastojka analitičnosti koji razdvaja novinsku kritiku od otaljavanja posla. Sonet može da se napiše u četrnaest redaka, ali za kritiku je uvek bilo neophodno nešto više prostora. Slično se dogodilo sa muzičkom, pozorišnom, književnom kritikom. Cena je prilično visoka. Dosad među zahtevima za dobro kritičko pisanje nismo pomenuli poirebu upotrebe humornog tona. se nc može zahtevati od svakoga. Pravi numui na pravmu mestu dugo se pamti, poput one sjajne žaoke pokojnog Duška Radovića koji je jednom poručio da bi valjalo svesti TV dnevnik na dva minuta onda kad nema pravih vesti. To se još nije dogodilo, ali čekamo. Uvek smo imali duhovitih TV kritičara (zar se ne sećate kako su Brana Crnčević i Moma Kapor iz nedelje u nedelju pisali zabavno o TV programu?). Duhovito pisanje o televiziji je inače u tradiciji današnje TV kritike. Na primcr američki kritičari Džon Krozbi („Njujork HeraJd Tribjun"), Marvin Kitman (~Njusdej“) i Džon Lionard (~Lajf“, pa „Njusvik") podjednako su poznati kao humoristi i kao kritičari. Imamo i mi nekoliko vrsnih zabavljača u ovom teškom i potcenjenom zanatu, aii nije njihova krivica što se mnogima učinilo kako je najlakše terati šegu sa televizijom. Kao što je manija pisanja übojitih aforizama zahvatila i uspavane fabričke listove, tako se mnogi nešto iz petnih žila trude da budu duhoviti i pokazu kako im uopšte nije do televizije. Šezdesetih godina naša TV kritika se ponašala kao da je televizija najvažnija stvar na svetu. Danas je na mnogim stranama

14