RTV Teorija i praksa

ANKA CVIJANOVIĆ, predsednik UN Kosova: 0 embargu i Kosovu se dosta zna. To svi znaju ovde u ovoj sali. Zna se, recimo i to, kako smo mi novinari ~Rilindje“, ~Jedinstva“, „Тапа“ na petom, desetom i petnaestom spratu Doma štampe gledali demonstracije na ulicama, a u našim novinama pisali kako nam je sve lepo. 1 to se zna. Ali, i na to je stavljen embargo. Ja, međutim, ne bih govorila ništa o tom vremenu kada smo sa tugom proživljavali te i takve novinarske dane. Kažem novinarske, da ne kažem dane kontrarevolucije, јег su, na žalost, i to bili za nas novinarski dani ~ zato što sam rekla da to svi znaju. S obzirom da i sada postoji embargo, moram da kažem da su sada, po opštem mišljenju, kosovske redakcije jedne od najdisciplinovanijih, ili bar među najđisciplinovanijim redakcijama, koje poštuju taj embargo. Zadržavanje informacije ponekad nas dovodi u situaciju da druge redakcije, iz drugih krajeva preteknu kosovske redakcije u pisanju o nekom događaju. Ili, saznaju za taj događaj iz rasprave u Skupštini Jugoslavije, a mi koji živimo na Kosovu ne znamo za to, nismo pisali o tome. Recimo, slučaj delegata Dobrune. Nijedna kosovska redakcija nije pisala o tome šta se zbilo, a ne znam da li iko zna šta se sve desilo, osim onoga što je do sada objavljeno, To se saznalo iz Skupštine Srbije. Takvih zadržavanja informacija ima, ali ima još nešto. Da govornik novinaru da informaciju, odgovori na pitanja, a onda upotrebi sve svoje veze da spreči da se to i objavi. To je za posebnu analizu, što ja ne bih ni pokušavala ovde da obrazlažem - otkuda to i kako to, verovatno bi to moglo da se analizira jer je vrlo interesantno, Dođete kod čoveka, on vam sve lepo kaže, a dok novinar stigne do redakcije o tome više ne može da piše. Tu ima pojava koje su zagonente. Mi smo 1981. godine posle kontrarevolucije, odmah onih prvih rrreseci, pa negde i 1982. godine bili prepušteni sami sebi u redakcijama. Nije bilo ni telefona, ni sugerisanja, ni onoga „pusti ovo, ni nemoj da pustiš ono“, jednostavno, bili smo ostavljeni sami sebi, da sami procenjujemo da li nešto ide ili ne ide. Po pravilu, sve što smo saznali da se zbiva, mada nije bilo ni poziva - da se kaže to se tu

44