RTV Teorija i praksa

potpunije izveštavanje. RAI se priprema da uvede jutarnji informativni program, mnoge zemlje povećavaju broj emisija vesti, sve su češće ponude informacija preko teleteksta. Druga udarna linija računa s velikim serijama, bilo da su reprezentativne, istorijske, spektakularne, bilo da su za „jednokratnu upotrebu”, po modelu američkih štancovanih „sapunskih opera” i konfekcijskih porodičnih saga koje se mogu umnožavati unedogled. U oba slučaja Evropa se ne odriče svojih kulturnih standarda, pokušavajući da ih sačuva pre svega udruživanjem snaga (to jest, novca) među pojedinim televizijskim kompanijama i, naročito, koprodukcijama s kinematografijom. Javne televizije energiju moraju da usmeravaju ništa manje prema ekonomskoj propagandi, zadržavanju najkrupnijih i privlačenju novih oglašivača, prema dogovorima s moćnom industrijom gramofonskih ploča i kaseta koja je sudbinski zainteresovana za televizijsku promociju svojih proizvoda, kao i prema sopstvenoj proizvodnji TV programa na video-kasetama. Kraj veka se primiče i više nisu potrebni futurolozi već samo solidni znalci trenutne situacije u vizuelnim masovnim medijima da bi se predočila slika jedne obične gledalačke večeri dvehiljadite. Kako će tada mogućnosti izbora biti nesumnjivo velike, može se pretpostaviti da će biti i mnogo više onih koji će sami praviti svoj program, uz sopstvene ili iznajmljene video-kasete, uz sopstveni pretplaćeni kabl ili odbirom signala kojima će ih zasipati sateliti. Ali, čini se da ne treba sumnjati da će većina, ipak, više od takve izolovanosti voleti da u 20.00 čuje vesti na svom nacionalnom kanalu i potom prati živi kontakt-program o problemima zapošljavanja, a da zatim, sa milionima drugih u istom času gleda novu epizodu popularne serije ili rneđunarodni fudbalski derbi. Upravo to zajedničko iskustvo, to objedinjavanje sa drugima koji su faktički daleko, ali suštinski blizu zahvaljujući zajedničkom lelevizijskom

17