RTV Teorija i praksa

istom novou. To je koštalo užasno mnogo živaca. Bilo je dvadesetak emisija. Emitovale su se tokom nekoliko godina. Prekidali smo da radimo, ali nas je generalni direktor Milan Vukos pozivao i nagovarao da nastavimo. A. Š.: Ti pisci koje ste pomenuli: Radović, Ršumovič, Pavić, to је tim autora velikog potencijala. Mislim da je greška naše Televizije što ne stvara tim autora na istom scenariju. Z. Š.: Ljudi danas rade serije sami. To se nigde u svetu ne događa. Ovakve stvari je nemoguće raditi sam. Ljudima imponuje da se pojavljuju kao autori, sami, ali to je nemoguće. To nije dobro. Ja sam recimo odlazio kod Duška Radovića sa molbom da mi napiše pesmu na određenu temu. Vi znate kakav je bio Duško. Divan, ali veliki namćor i sve je sa velikom mukom radio jer je bio kritičan prema sebi. On bi se danima mučio, a meni se primiče termin. Onda bi me molio: pusti me, nemoj od mene da tražiš! Idi kod onog brzometnog pesnika, to bi značilo: idi kod Ršuma. Onda Ršum napiše. Iščupati iz njih tekst bila je muka, jer oni se nisu samo time bavili, imali su i svoje redovne obaveze. Oni su voleli tu seriju i kada god su mogli davali su sve od sebe. A. Š.: I Milena i Dragan su neponovljivi, mada mi se čini da je šteta što Televizija, рге svega, ne neguje svoje autore. Z, Š.: Televizija ništa ne neguje. Na televiziji se sve dešava stihijski. Mi nismo uspeli da školujemo Ijude koji če se baviti šou-programom, Dosta divlje smo to radili. Nemam nikakvo muizičko obrazovanje, osim koliko sam se sam interesovao. Završio sam Akademiju, ali ni dan-danas niko ne uči šou-program kao užu specijalnost. Ni glumci se ne pripremaju za takve programe. Milena je nešto malo učila, ali Dragan je, recimo, odlično igrao kod Žike Pavlovića čoveka bez sluha. Oni su imali autentičan šarm kada su uspeli da dobro pevaju i igraju. Šta još kod nas ne valja? Iskustvo koje nikome ne treba. Ako odete u redakdju i dobronamerno skrenete pažnju na neke kardinalne stvari koje su raščićene još pre dvadeset godina u šou-programu, to nikoga ne interesuje. Postoji jedno od zlatnih pravila da se nikada ne vraćate na vic koji ste jednom izgovorili, pogotovu ako vic nije baš bogzna kakav. Posle toliko godina rada oni se spotiču na istim stvarima na kojima smo se mi šezdesetih godina, u scenarističkom pogledu spoticali.

241