RTV Teorija i praksa

individue i stanja u kolektivu; samo ovaj tlocrt duhovnih napetosti omogućava publici identifikaciju u kolektivno-ritualnom događaju, kakav je skriven u pozorišnoj predstavi, premda je često degradiran i altemisan u jednostavno komercijalizovano zadovoljavanje potrebe za komunikacijom. Istina je da nas sveopšta preplavljenost fragmentima (fragmentarizacijom), proizvodima masovne kulture, s kojima se suočavamo u ovom humus humana, ispunjava skepsom da И je uopšte mogućna preglednost, da li je uopšte mogućno postići sklad, ono jedinstvo između suštine čovekovog sveta i njega samog, da li je mogućno postići smisao i harmoniju i kroz ovaj karneval otuđenosti u tehnologiji. Ili je odavde nadalje izvomi nov stav zapravo - neprestana otuđenost prema nama samima. Ipak mislim da se otvaraju velike mogućnosti za intermedijalno udmživanje medijskih iskustava i pojedinačnih tehnika saopštavanja u novu celinu. Svakako, uz to se smisaono mora menjati i ono što bi ovaj novi tlocrt übeležilo, odnosno omogućilo onaj suštinski pređuslov .događaja" koji u određenom medijskom prostom übeležavaju konfliktne, odnosno dramske napetosti: tekst - scenario. Koji su osnovni problemi radio-dramaturgije danas? Najpre mislim da za radiofonski medij dolazi vreme kad će se ponovo definisati čujnost, odnosno, kad će se ponovo potražiti onaj kontekst čujnosti u kojem će čujni događaj u samom audio-mediju (uz sve njegove tehničke novosti) ponovo dobiti značaj „događaja". Paradoks? Ne! Život: sve više „Suma" koji razvoj medijske tehnologije unosi u naš život i na podmčje estetskog, nagoni nas da neprestano tražimo ravnotežu između trenutne potrebe i njenog zadovoljavanja i konstituisanja novih potreba i novih komunikacijskih mogućnosti medija. Tako je i sa umetnošću slušanja: sve više „slušanja" (u kvantitativnom smislu), s dmge strane, ima sve više „prečutog", sve više vremena u našem životu namenjeno je slušanju (radija, informacija, razmena), a mnogo .dogadaja" u toj količini slušanja ostane nečujno.

198