RTV Teorija i praksa

gospođo, nije veoma prost? Stanite, ukočite, gospodine Adame, stigli ste do vrata. Tako. Podignite desnu ruku. Jeste li je podigli? Vrlo dobro. Antone, vidiš li koliko je on poslušan i kako radi sve što ja hoću? Kad si me ti tako slušao? Nikad, nikad, nikad. Gospodine Adame, jeste li našli kvaku? Gospođo, pijete li čaj? Šteta, gospođo, što je lopov; ali divno je što je slep. Samo se bojim da ne padne niz stepenice. Bojim se da ne zaboravi šešir. Gde vam je šešir, gospodine Adame? /PAUZA. SA STRAHOM/ Antone. Pa vrata su zaključana! Životinjo! Znala sam da si zaključao vrata. Gospođo, uzmite još malo čaja. U životu nisam videla čoveka koji toliko voli da se šali kao on. Ali s tim smo morali unapred da računamo. U životu treba primiti vedro sve što se dogodi. Ja sam sad vrlo vedra. Evo, ja se čak smejem. /SMEJE SE/ Dakle, gospodine Adame, vi ste naš zatvorenik. Mi smo vas uhapsili. Jeste li vi već bili u zatvoru? Niste? Pa jednom i to mora da se desi, dragi moj. Zar ne, gosopođo? Gle, kad ste ušli, kosa vam je bila cma. Sada je međutim plava. Mislim da vam je bolje odgovarala cma kosa. Ali ako vam se više sviđa plava kosa, neka vam bude! Izaberite boju koju hoćete. II GOSPOĐA: Oh, gospođo. I GOSPOĐA: Samo recite, ne ustmčavajte se ništa. Baš me interesuje šta ćete da kažete. Samo ja govorim a vi ćutite. To nije lepo, to nije učitvo. Dakle! Hrabro, hrabro! II GOSPODA: Ja ne mogu da pijcm čaj. I GOSPODA; Ne? A zašto mi to niste rekli jutros kad sam vas pozvala na čaj? Zašto mi to nistc rekli čim ste došli? Ne, gospodo, tako to ne može da ide. Uzmite svoju šolju.

216