RTV Teorija i praksa

Sa svojim već legendarnim ručnim magentofonom možda je bolje reći magnetofonćićem - Radovan Brankov u pomenutim trenucima i danima bio je neumomi radijski hroničar koji se bacao od nemila do nedraga, trčeći između mitraljeske i puščane paljbe, snimajući izvome zvučne efekte ratne stvamosti u čijim se razmerama silovito komešaju unezvereni glasovi i povici, plač i poklici, detonacije, usplahirene sirene, bmjanje helikoptera i tenkova, tutanj ulica i trgova na kojima se nemilice razbijaju prozorska okna, mše zidovi, spaljuju staništa, muzeji i nacionalne biblioteke. Sav taj zvučni košmar emitovan u dokumentaraoj seriji Drugog programa Radio-Beograda Govori da bih te video pod simbolično skronmim naslovom Dnevnik reportera Brankova iz Bukurešta - nije bio ništa dmgo do zvezdani čas savremene radijske reportaže, danas i ovde. Ne začuduje što je njen autor i ovom prilikom odmereno upozorio na vrhuhsko reportersko vjemju: biti na licu mesta, licem u lice sa čovekom i svetom, bez obzira na to jesmo li na nekoj književnoj večeri, nalazimo li se pokraj pijačnih tezgi, pohodimo li brdski zaselak negde u gubikozju, ili smo, pak, banuli na mesta na kojima se stvamost mučno porađa da bi istog časa postala istorija. Biti na licu mesta. Jeste. Ali biti onako, kako to samo Radovan Brankov zna i ume, sa svojom japanskom elektronskom spravicom u ruci, ali i nadahnut neponovljivom darovitošću da jezgrovito pita i nepogrešivo sasluša odgovore. Ponekad makar i po cenu života, kao što je to kao svedok užasa činio pod krovovima Bukurešta, prclazeći i onaj poslcdnji prag saznanja da ma kakav bio - rat narodima obclodanjuje njihove mane, ali i u magnovenju iskuje njihove vrline najplemenitijom kovinom čojstva i junaštva. AMANET Jedna od najvećih sramota ne samo ovog veka, staljinistička bestijalnost i uništavanjc nhliona nedužnih u prcdclima u kojima su rctki preživeli saznavali da ima krajeva i podneblja u kojima surova zima traje i po

29