RTV Teorija i praksa

SVOJEVRSNI RATNI REKVIJEM Jedna od repriznih emisija Dramskog programa Radio Beograda podsetila me je na činjenicu da je u Nemačkoj mnogo Ijudi sa prezimenom Borhert, a samo je jedini Borhert Volfgang - ostavio za sobom knjigu do dna ispunjenu očajanjem i neprebolom. Knjigu nalik na one koje uvek snuždeno ispisuju povratnici iz ratova, daroviti i vaskolikim tegobama opsednuti mladići sa svih meridijana, bez obzira na to da li su se zvali Hemingvej, Remark, Crnjanski, Šolohov, Krleža, Majler ili Borhert. Zajedničko i u njihovim slučajevima odmah prepoznatljivo je to da su svi oni, licem u lice, sasvim izbliza, bili suočeni sa besmislicama, razornim silama i tupoglavošću rata i ratovanja. Borhertova ispovedna i neurotičnim ritmovima i metaforama iskidana i ispresecana pripovetka pod naslovom Duž duge, duge ulice - u stvari autobiografska partitura borhertovskog krika i vapaja o dvadesetpetogodišnjem potporučniku Fišeru koji sa hiljadama svojih nedužnih sunarodnika gine u bici kod Voronježa - inspirisala je Nedu Depolo za dramaturšku obradu, ili kako je sama rekla za „radiofonsku dramsku kompoziciju” u čijim se razmerama kriju mukli akordi zlehude čovekove sudbine. Tako su neki od najpotresnijih odlomaka Borhertove knjige Generacija bez milosti u ovom radiofonskom mnogoglasju zazvučali i kao svojcvrsni ratni rekvijcm, ali iznad svega kao gorka balada koja u isti mah rastužuje i opominje. I prevodilac Ivan Ivanji, a pogotovo redilelj Arsa Jovanović (u njcgovom delokrugu bila je i rcžija i muzika i zvuk) u saradnji sa ovećom grupom beogradskih glumaca i dcvojčicom Ketlin Brašić koja je dirljivo izgovorila molitvu dctcta željnog tanjira supe - zaslužni su za jcdno od mogućih a tako i toliko proosećanih tumačcnja lamnog vilajcta Borhertovih viđcnja i poimanja obczglavljcnih Ijudi u ratnim vrllozima i übilačnih slika rala u Ijudima i neljudima.

77