RTV Teorija i praksa
PETAR MRAK: Strašno je to što bol ne možc da izađe iz čoveka. GLAS IRONIJE: Toliko težak, a ipak bez težine, neuhvatljiv. PETAR MRAK: Pa da ga pusti vetru ne bi li ga ovaj razvejao. GLAS IRONIJE: Još strašnije bi bilo da bola nestane. GLAS IRONIJE: Ko bi, šta bi tu ogromnu prazninu mogld da ispuni. IVAN PETROVIĆ; Sanjam te. Nikada, kad smo bili zajedno, nikad te nisam sanjao. Bila si u mojoj glavi, u mojim danima, noću u mojim rukama. Sad si u mojim snovima. I sanjam te, cclu, istu. Jasnu. Jasnije i sažetijc ncgo li što si mi bila ikad na javi. Toliko jasnu da se čini da si tu u stanu s nama; Amalija posluje u kujni, deca za stolom uče, ja na divanu studiram svoje partije šaha, a ti, u svojoj sobi, za čiji tajni ulaz samo ja znam, ne prestaješ da nervozno, nestrpljivo, koračaš; pod pod tvojim koracima povija se kao da ga vetar produvava. U kancelariji isto. Jcdna tajna vrata vode u tvoju sobu. U noći između srede i čctvrtka sanjao sam te opct. Idemo ti i ja, i još neko izmcđu nas. Nevidim mu lik, ali slulim, tu kraj nas neko je prisutan. Neko nepoznat, a ipak moram da znam da ga znam. Ti imaš zancseno lice Ijubavi. Naišli samo na ncko pselo.
192