RTV Teorija i praksa

ONA: Ona se s vremena na vreme umeša u razgovor, ispravi me ponekad, doda poneki detalj koji sam smetnuo s uma; gođine se mešaju, čas govorimo o našem zajedničkom životu od nekada, o našem umrlom detetu, bez srdžbe, kao da to nije bio nikad izgovor mom bekstvu, čas o mom životu s Amalijom i decom, mene ništa ne iznenađuje što ona zna gotovo sve o tom životu, i čak me dopunjuje... IVAN PETROVIĆ: Dok pričam gledam oko sebe, sve su stva.ri tu, sve naše nekadašnje drage stvari, sve do sitnica, i kao nekada u duši mi je toplo; blagodaran sam joj što je sve sačuvala nedirnuto; jedino nema „psihe” koja je stajala prema divanu, a onda pomislim đa je nisam pobrkao sa „psihom” u spavaćoj sobi koju imam s Amalijom, ne, ona i ja toliko puta smo se ogledali u toj psihi i unakrsno osmehivali, tek tada primetim da je ceo zid ogleđalo, u njemu se cela soba ogleda. Njen pogled leži na meni, zgađen i sažaljiv, meni to nije neprijatno, ni bolno, ne smeta mi ni najmanje, osećam da se u ogledalu odražava naš pravi život, naša istina: mi, stvarni na divanu, samo smo maske koje na nekom kermesu bezbrižno ćaskaju, iako nisam siguran da li i ona sve to vidi u ozarenoj suštini ogledala; ona neprekidno i dalje gleda svoje prste kako se igraju koncem, izgleda, zagleđala se negde u sebe, kopa po svojim uspomenama, a ja opčinjen njcnim

204