RTV Teorija i praksa

lepša, poleteo sam da joj otmem rukopis ali neka nevidljiva prepreka sprečava me da joj se prihližim, onda ga je s nekom slašću počela da ccpa u paramparčad i baca u vatru ogledala, koja se još jače rasplamsava; najednom, i ona sama polete u plamen, povučena nckim silnim magnetom, koji je morao biti u tim listovima, ispisanim mojim najlepšim rukopisom, mojim najčitkijim rukopisom, nikad više nisam tako pisao, bez ijedne precrtane reči, bez ijcdne ispravke, bez ijedne mrlje, povukao je za sobom; najzad, požar je zah%'atio celu sobu i u njemu je nestalo i mene, iz tog gustog dima i mraka jedva me je ujutru izvukla Amalija, bio sam mrtav; ne, to je bio ropac, osećam; ona kaže da je reč „opis” jedva mogla da se čuje sa mojih usana. (muzika) PETAR MRAK; Stajao si na pragu, zakoračao, pa stao. Suncejejcdva dodirivalo krovove. Preko dvorišta lcžala jc još sveža senka noći, Stajao si na pragu, zakoračao, pa stao. Stajao si, i stojiš još tu, stojiš od iskoni. Nikuda se nisi makao, nikuda se nećcš maći. Neko je umirao. Neko još umire. Toj agoniji nijc bilo kraja. Toj agoniji nema кгаја. Kao ni onda. Sunce je tek okrznulo krovove. Da si mogao onoga jutra, tako zakoračao, pa stao, kao pogođen tim prvim još rumcnim mekim i svež.im zracima sunca, da si mogao tako tu da ostancš i saglcdaš kako lagano, a ipak brzo, spušta sc

206