RTV Teorija i praksa

је reč о ostalim zemljama učesnicama, više se ne pominje Jugoslavija već Hrvatska). Studiju koja se tiče Austrije realizovao je Mediacult i za ovu svrhu dovoljno je navesti samo osnovne elemente i podatke. U definiciji osnovnih pojmova navodi se sledeće: kulturna komunikacija se praktično definiše kao sva komunikacija koja nema za isključivi cilj i/ili direktnu institucionalizovanu proizvodnju ili institucionalizovano obrazovanje. Pod „medijima” se razumeju elektronski mediji (radio, televizija, fonogram, videogram) i film. Pojam audiovizuelne politike se ne ograničava na eksplicitno državne mere opisane kao mere audiovizuelne politike. Ovaj pojam takođe obuhvata mere koje se preduzimaju u drugim sektorima (umetnička politika, kulturna politika, autorsko pravo, poreska politika itd.) ukoliko ove mere imaju uticaja na odnose između medija i kulturne komunikacije. U okviru radne hipoteze pretpostavlja se da je kulturna komunikacija jedne zemlje sve više pod uticajem elektronskih medija. U tom kontekstu postavljeno je pitanje o realnoj povezanosti između kulturne komunikacije i medijskog realiteta. Postavljanje ovog pitanja je nužno da bi se preispitala mogućnost prevazilaženja tradicionalnog podvajanja pojmova kulturne i audiovizuelne politike. Od elemenata kulturne dimenzije audiovizuelne politike u Austriji, valja navesti osnovne podatke o ulozi medija u tzv. budžetu vremena. Ističe se da studije o kulturnim aktivnostima u Austriji potvrđuju prvenstvo masovne medijske kulture. Manje od jedne četvrtine populacije redovno posećuje pozorišta, koncerte ili izložbe, nasuprot 92% onih koji izjavljuju da su prethodnog dana gledali televiziju i 94% onih koji redovno slušaju radio. Odnos između domaćeg i stranog televizijskog programa u gledanosti je 78% : 22%. U vezi sa konceptom audiovizuelne politike konstatovano je da se neravnopravna konkurencija između žive i mediatizovane kulture oseća kao opšti

34