RTV Teorija i praksa

svakom pogledu dolazi u dobar čas. Ovo tim pre što su mnoge emisije negdašnjeg Filozofskogpozorišta omogućavale slušaocima da se neposrednije i celovitije upoznaju, recimo, sa delom jednog Kampanele, ili Paskala, ili Konfucija. A u slučaju Bekonovih Eseja došlo se i do drugog, takođe važnog cilja. Svako, naime, zna da nije isto ako se, na primer, prozni tekst samo pročita posredstvom spikera, ili ako se prezentuje dijaloški. Učini li se tako, taj tekst i svojim izrazom i sadržajnošću stiče i suštastvene dramske osobenosti. Zato u emisiji o kojoj je reč nisu isključivo korišćeni detalji nekih od najpoznatijih Bekonovih eseja, nego su potraženi i drugi izvori kako bi konačna realizacija delovala i punije i dokumentovanije. Nešto je pozajmljeno iz Bruknerove drame Elizabera i Eseks a nešto iz Raselove Istorije zapadne filozofije. Verodostojne Bekonove reči iz eseja „О časti i ugledu”, „О smrti” i iz drugih - slušaocima su otkrivale autora i knjigu koja nije napisana za čas ili dva u ispunjavanju svakodnevnih navika čitalaca, nego je napisana za sva vremena i za sve Ijude. Odlomci iz Bruknerove drame poslužili su ovom prilikom i za stvaranje određene atmosfere epohe u kojoj je Bekon delovao i dejstvovao a i za prisnije poznanstvo sa njegovim likom stvaraoca i mislioca. Raselova tumačenja, pak, bila su živa spona između onoga ko govori i onoga ko to siuša. Delovala su kao neophodna objašnjenja kojima je kadar da nam pomogne samo duh osnažen znanjem i sposobnošću da u nekoliko rečenica ukaže na sintezu koja je mnogima i nedostižna, i neuhvatljiva. Postupajući tako, autori ove emisije - Sveta Lukić i Ljubomir Draškić - ne dvoumeći se težili su istini do koje je došao i Borivoje Nedić, prevodilac Bekona, tvrdeči da su Eseji Fransisa Bekona postali klasično delo engleske proze, jer od svih Bekonovih spisa jedino Eseji žive u najširem krugu čitalaca koji njihove misli i aforizme navode u razgovorima onoliko često koliko i Šekspirove stihove. Otud, najverovatnije, engleska književnost od nastanka naovamo nema delo koje je dalo više poslovica živom jeziku nego što su to učinili Bekonovi Eseji. Doda li se tome i činjenica da esej kao literarni rod svoje poreklo duguje Montenju, pa onda Bekonu - od kojih je prvi briljantno ispisivao i

46