RTV Teorija i praksa

TIPOVI OVLAŠĆENJA U RADIO-DIFUZIJI Verovatno ne treba ni napominjati da je u radio-difuznoj delatnosti reč o ograničenim prirodnim resursima čije se korišćenje i medunarodnim i zakonima pojedinih zemalja reguliSe odnosno ograničava. Evropska komend] a o pravima čoveka u članu 10 priznaje državi pravo da radio-televizijska i kinematografska preduzeća podvrgne režimu izdavanja dozvola. Ali, u mnogim zakonodavstvima naglašava se da država ne može imati neograničeno pravo korišćenja sredstava komunika cije (tako alineja 3 dodatnog člana 55 Ustava Švajcarske državi zabranjuje svako emitovanje u propagandne svrhe). Prava i obaveze (obaveze u funkciji ovlašćenja) proizvođača i difuzera R i TV programa definisani su, uglavnom, u samoj koncesiji kao aktu kojim se stiče pravo na određenu delatnost, pod određenim uslovima, na svoju odgovornost i pod nadzorom organa koji izdaje koncesiju. Država, opet, zadržava izvesno pravo procene i, prirodno, nije dužna da izda koncesiju svakome ko je traži. Pri tome treba razlikovati obostrane odnose koji se uspostavljaju koncesijom od administrativnog akta izdavanja dozvola! Vlast obezbeđuje sopstvenu slobodu aktivnosti određujući mahom isti rok za slične koncesije. Od „klasičnih” modela u radio-difuziji, u nekoliko zemalja insistira se pre svega na razgraničenju javnog i privatnog. Tako u Italiji Dekret od avgusta 1990 (već u članu 2/2) jasno definiśe šta se podrazumeva pod ovim pojmovima a zatim za šta se ovlašćenja uopšte daju: Javni difuzni servis „dodeljuje se deoničarskoj korporaciji koją je u celosti posedovana od javnosti”. Ovlašćenje se daje za tri radio i tri televizijska kanala a zatim i za poseban kanał odreden za potrebe Parlamenta; Privatno difuzersko ovlašćenje može se davati na nacionalnom i lokalnom nivou, ali u prvom slučaju njegovi nosioci su deoničarske kompanije iii kooperative a u drugom to mogu bili i fizička lica.

17