RTV Teorija i praksa

Autorima ovih programa ostaje stalni zadatak da, radeći za decu, drže korak s opštim medijskim trendovima u dramaturgiji, u TV izrazu, u opremi i ~dizajnu“ programa, u jeziku vizuelne medijske komunikacije. Njihovi gledaoci, rođeni uz televiziju koja im je apsolutno sastavni deo života, na osnovu svog u suštini golemog medijskog iskustva, osećaju šta je staromodno, dosadno, prevaziđeno, suviše pojednostavljeno - i gube interesovanje za onaj vid TV obraćanja koji ne podražava način TV ophođenja s odraslima. Na tu veštinu, uslovno rečeno, imitacije televizije za velike u onome što nude malima, TV autori moraju računati - i njome ovladati. Kad je već reč o tipovima programa, treba naglasiti pojave koje su došle s ustanovljenjem i širenjem komercijalnih TV stanica u Beogradu. Kao i u celini svoje programske koncepcije, i u segmentima za decu, оуе TV kuće drže se pravila da proizvode, odnosno priređuju samo one emisije koje su brze, lake i jednostavne za realizaciju, relativno jevtine a očigledno efektne. U dečjem programu to je tip dečjih ~žurki“ u studiju u kome ih kao domaćin i voditelj očekuju jedan veliki drugar. Na Trećem kanalu to je čuveni Manda, u koga su se sva deca potpuno ~zaljubiška“, na NTV Studiju B Peđoiino, koji takođe ima decu oko sebe i uključuje gledaoce koji se javljaju telefonom, a na TV Politici Tanja i lutak Srećko (jedna bleda verzija slavnog Aćima iz legendame serije ~Na slovo na slovo“). Sve ove emisije, koje se odvijaju uživo, osnovni obrazac našle su u kult emisiji Beogradske televizije „Kocka, kocka, kockica“. No, dok je druženje Branka Milićevića-Kockice sa decom u funkciji učenja i saznavanja kroz igru, ove nove emisije često su suviše improvizovane, isprazne, raspričane i pomodne, očito bez veće stručne, vaspitne, profesionalne promišljenosti njihovih autora. Činjenica je da i naša deca gledaju televiziju više nego što treba. Umesto iluzornog pokušaja da se u tome silom spreče, i jalovih rasprava o tome da li od ovog medija ima više štete nego koristi, recimo da je u odnosu prema TV najvažnije ipak razvijati kulturu gledanja, sposobnost izbora i razumevanja, selektivnost i kritičnost. Ukoliko te kulture bude više kod odraslih (a ima je malo), biće je više i kod dece, s obzirom na primer i uticaj koji odrasli imaju kao roditelji i kao vaspitači. Sto se dužnosti TV tiče, ona je, kad radi za decu, obavezna da teži vrhunskom kvalitetu, da izbegava svaku raanipulaciju, da se stara o dobrom programiranju i sklapanju nedeljne i dnevne TV