RTV Teorija i praksa

ĐOKIĆ; Hoću da kažem, sve je to bilo veselije. Evo, ja se sećam, za vreme okupacije... Jasna pokušava da prekine dijalog, ali bez uspeha. ĐOKIĆ: Molim, nešto ste hteli? STRIČEVIĆ (insistira na nastavljanju djaloga): Ništa, profesore Prekinuli smo vas. ĐOKIĆ: Nije važno... Nego, ja mislim nešto drugo: da li je ova lepa devojka tvoja asistentkinja? STRIČEVIĆ: A, ne, ona je samostalni istraživač, naučni saradnik u našem Institutu, doktor hemije. ĐOKIĆ: A žena, kako ti je? To jest, da li si još oženjen? STRIČEVIĆ: Hvala na pitanju, ona po starom: boluje. ĐOKIĆ (Jasni): Izvinite... JASNA: Ne mari, navikla sam. ĐOKIĆ: Odmah ste mi se dopali. Zato i smem da se šalim. JASNA: A, to li je! Piju kafu. ĐOKIĆ: To, to, šta bi drugo. JASNA; A i vi meni... sjajni ste! ĐOKIĆ: Zašto? JASNA: Pa, drukčije sam zamišljala jednog čuvenog istoričara. ĐOKIĆ: Eh, neće biti. JASNA: Bogami. Ja sam provincijalka, bogobojažljiva. ĐOKIĆ: Dobro, čime se lepim sada bavite? STRIČEVIĆ: U Institutu? JASNA: Ginemo zbog toga što nauka nikome nije potrebna. ĐOKIĆ: Znači, i vaša generacija ima iste probleme? JASNA: Izlišni smo, profesore, a skupi - kao etiopske princeze. ĐOKIĆ (kroz smeh): Ne, baš mi se ova devojka dopada. JASNA: Hvala za ovo ~devojka“, ali ja sam majka jednog povelikog deteta. ĐOKIĆ; Opet neke tužne stvari. Neću o tome. Nešto sam drugo počeo, vedrije...

184