RTV Teorija i praksa

U Stričevićevoj laboratoriji laborantkinja plače u uglu. Jasna, obučena za izlazak, završava pakovanje nekih knjiga, svezaka, bočica. Još jedanput proverava fioke svoga stola. Hoće da se pozdravi sa laborantkinjom. Ova okreće glavu. Jasna je poljubi. Laborantkinja uzima prepunu Jasninu torbu i polazi ka vratima. Jasna za njom. Pred vratima se seti, vrati se do vešalice, uzme svoj beli manti. Na vešalici ostaje još jedan mantil na čijem gornjem džepu piše: DR STRIČEVIČ. U hodniku nema nikoga. Portir izlazi iz kabine ususret Jasni, širi ruke, priča. Jasna, tronuta, oprašta se i sa njime. Laborantkinja i Jasna izlaze napolje. Levo od ulaza kreću ka pasažu. Zaustavljaju se kod jedne škode. Još jedanput Ijubljenje. Laborantkinja otrči natrag u zgradu plačući. Na ulazu se sudari s Laletom, koji, takođe natovaren stvarima, izlazi iz zgrade. Lale i Jasna smeštaju se u škodu. Kafana „ Vardar", noć. Uobičajena atmosfera u kafani. Za jednim stolom sede Đokić i Stričević. ĐOKIĆ: I tako, kažem ti: tražim te kod kuće - nema; uzalud ostavljam poruke; u Institutu takođe. Gde si? Kakvo je to bolovanje? STRIČEVIĆ; O, bilo mi je vrlo potrebno. ĐOKIĆ: Provodiš se? STRIČEVIĆ: Ama ne. Znate, onaj moj projekat, pričao sam vam... Propao je, razumete li? (Zagrcne se.) ĐOKIĆ: Stvamo. Žao mi je. Stričević se brzo pribere, promeni ton, postaje usiljeno veseo. STRIČEVIĆ: I eto, nisam dobio pare. Sada Stričević može svoje neproverene hipoteze da obesi na dud. Saradnici su mi se razbežali iz Instituta. Znate kako je to: brod tone. A ja sam na bolovanju dok ne rešim šta ću. ĐOKIĆ: Poterala orla zla godina. STRIČEVIĆ: A možda... ĐOKIĆ: Šta možda? STRIČEVIĆ: Da vidite, nije u životu baš tako loše ni lenstvovati. ĐOKIĆ; Nemoj tako, boga mu Ijubim.

201