RTV Teorija i praksa

a pri tom autor prvog „udžbenika" režije kod nas; - Mata Milošević - pre svega veličanstven glumac, ali i značajni reditelj - stilista, i - Bojan Stupica - po obrazovanju arhitekta, graditelj, renesansni lik. svesti'ani stvaralac. a time i svojom rediteljskom poetikom, profesor Lazić übedljivo pokazuje da je moguće - uz svu različitost njihovog pristupa fenomenu dramske režije - dobiti sjajan rezultat, sumu njihovog delovanja, bez ikakvog ostatka i bez opasnosti da se spaja nespojivo. Upravo različitost poetike, rediteljskog postupka i odgonetanja tajne pozorišta, spaja se u nešto što je suštinsko - a to je pre svega njihovo delo umetničko delo koje se svrstava u sam vrh jugoslovenskog, a svojevremeno, i u značajne trenutke evropskog teatra. Nepripadnost istoj školi (epigonstvo. karteli, prepoznatljiv rediteljski rukopis, hermeneutika, nepripadanje dogmi...) jeste ono dragoceno što obeležava njihovu jedinstvenu umetnost i originalnost. To je značajan momenat koji ukazuje kako različitost kroz delatnost, odnosno delo, nezaobilazno izdvaja ovakve umetničke prirode od ostalih. Kao kuriozitet valja napomenuti da su za današnje pojmove ovi reditelji zapravo reditelji amateri, a da su upravo oni pokrenuli škole pozorišne režije, ostavljajući iza sebe neizbrisive umetničke tragove, pedagoške, teorijske, propedeutičke i hermeneutičke upravo one koje uporno afirmiše

profesor Lazić na svom napomom i originalnom putu ka scenskoj nauci. Takođe, nije nevažno napomenuti da su reditelji o kojima je reč delovali u vremenu koje je dominantno obeležio, u evropskim, pa i svetskim razmerama, K. S. Stanislavski, i na prostoru gde je taj uticaj bio nezaobilazna „rnera stvari‘% ma kako inače sam Stanislavski bio tumačen. Snažne umetničke individualnosti dr Gavele, dr Klajna, Miloševića i Stupice naprosto su se morale aktualizovati, što se i očekivalo, jer pripadnost manirizmu ne obeležava značajne umetnike. Upravo snažne kreativne ličnosti, tragalaštvo, originalnost koja ne trpi stege ~škole“ jeste ono što ih približava Stanislavskom, koji je i sam večito tragao za novim, bez trenutka samodovoljnosti, zadovoljstva postignutim, slavom i hvalom, stalno pokrećući zamajac procesa stvaranja. Knjigu čine tri celine: - Rediteljska praksa umetnika, - Odnos prema rediteljskoj propedeutici, - Odnos dramske režije i teorije režije. Odgovor na postavljena pitanja vodi ka nauci režije preko teorije režije. U tom smislu knjige profesora Lazića postaju nezaobilazne činjenice, i same sebe kandiduju u sam vrh jugoslovenske kulture i njene domete. Osećam zahvalnost za ono što sam lično doživeo čitajući ove knjige...

Mirko TATALOVIĆ

227