Rusko-srpsko ogledalo
— Честе, знам, — рече Артдухов. — Тешко }е то, наравно.
— Ни]е, — рече Сала.
— Ни?
Салпа, се замисли мало и одмахну главом.
— Рани]е ми ]е, заиста, било тешко. И кад сам полазио на фронт — гадно ]е било: нема ко да, те испрали, да, зажали за тобом. А сад се некако друкчи]е осебам. Као и да нисам сироче. Као да, уосталом, имам породицу... и то вебу од ваше.
»Опет ]а нешто трабуъам,« помисли он ъутито. — Ни!е вам ]асно, ваъда? — рече он, осмехнувши се.
Неочекивано Арт)ухов га, ухвали за руку и эко ]е стисну.
— Не, Саша, — каза, он, — сасвим ми ]е ]асно. Него ]а, мислим, ову велику породицу имао си увек, само ]е ниси примеБивао. Она, се зове — отадбина.
— Тако ]е, — рече Сала.
У шуми ]е вей свануло. Сунце се ]ош ние дигло, али се веб пресидавао снег на врховима, дрвева, и нежно ружичастом б0]ом преливала, су се стабла младих борова. А снег под ногама од плавичастог ]е побелео, постепено све више прелазио у трепераво ружичахст, и та] ]е отс}а] поста]ао све дубли и све нежни]и.
»Како ]е лепо — помислио ]е Саша, — како нам красан дан претсто]и! И како ]е то, уопште, дивно и величанствено — живети на овом свету!‹<
93