Sentimentalno putovanje kroz Francusku i Italiju

16 Лоренс Стерн

Рекавши то, она извуче своју руку с таквим погледом да ја разумедох да је он довољна допуна говора.

Бедна је слика коју ћу дати о слабостима свога срца признањем да њега жацну бол, какав достојнији повод неби могао изазвати. — Косну ме се губитак њене руке, п начин на који је изгубих не усу ни уља ни вина на рану; тако кукавно никад у животу не осетих понижења од заврзанске немоћи,

Ликовање правог женског срца услед оваквих пораза не траје дуго. Часак два затим она положи своју руку на моје зарукавље, да би довршила свој одговор, — те тако ја, овим или оним путем, Бог ће

знати, задобих опет свој положај. Она није имала ништа додати.

(Одмах почех измишљати друкчији разговор за госпу, јер увидех по духу и закључку из дотадаш“ њег да сам се преварио у њеној нарави, али кад ми она окрете лице, дух, којим је била задахнула свој одговор, беше ишчезао — живци јој се беху опустили, и ја спазих исти онај беспомоћни изглед невоље који ме најпре привуче њој — жалост! видети толико живости као плен бриге — сажалих се на њу из дна своје душе; и ма како изгледало смеш“ но каквом укоченом срцу.— могао сам је привући

у своје наручје и миловати је без стида, мако (смо били на сред улице.

Струјање крви кроз жиле мојих прстију који су притискали њене, рече јој како је мени : она обори очи — заћутасмо за неки час. _

Бојим се да у том размаку нисам учинио који слабији покушај да јој јаче стиснем руку, по неком тананом осећају у моме длану — не као да је извлачила руку — већ као да је помишљала на то и ја бих је јамачно изгубио по други пут, да ме пре нагон него разум не упути на последње средство у таквим опасностима — да је држим овлашно и. као да ћу је сам од себе сваког часа пустити, тада