Sion

199

Историјсни развитак српске цркве (НАСТАВЖ.) За време Мелентија Павдовића и његова управљања српском црквом, живеда су два знаменита ерпска архијереја: Ђерасмм (шабачки) и НиЛифор (ужички). Први је познат као писатељ Историје, у којој је описао и свој живот (1838.). Био је врдо побожан, богомољан: свагда је постио и сиротињу надгледао и помагао; народ у вери и закону поучавао, а свештенике је настављао, да одговарају свом светом позиву. Други је био човек јаког карактера и одвојио је ареко воље јеиархију ужичку од шабачке (1833), која му је била намењена. Од тога доба, три округа, чачански, ужички и руднички, састављали су засебну јепаркију ужичку (карановачку). ХатишериФОм од 1830. године , Србија је добила потпуну слободу богослужења и унутрашњу управу у својој цркви, а новрх свега овога још и оних шест округа (Ерајински, Тимочки, ПараЛински, Ерушевачки, старо-влашки и Дрински), које је Кара-ЧБорђе држао. С тога је потребно било , да се установи нова јепаркија из округа, што су крај Тимока. Године 1833. установљена буде та нова јепаркија, која се звала „Тимочка," по реци Тимоку, што туда протиче. А 1834. год. постављен буде лицем на Сретење Доситеј НиваковиЛ, први јепископ нове јепархије тимочке. Столица му је била најпре у Зајечару, а 1842. г. премештена буде у Неготин. Због ове промене места и цела јепаркија назове се доцније „ Неготинска Тако у Србији постану четири јепаркије: београдска, са столицом у Београду; шабачка, са столицом у Шапцу; Ужичка, са столицом у Карановцу .(а најпре је била у Чачку) и Неготинска (Тимочка), са столицом у Неготину, а пређе је била У Зајечару. Прва, т. ј. „београдска," по свом особитом положају, добије митрополита, као најстаријег претставника цркви Српској, а остале остану јеиископије. Све ове четири јепаркије