Sion

262

ловођа коло води под такт песме, коју двоје и двоје шетајућн се певају, а сам коловођа управо игра. Тако се играло и певадо на двадесет места. Старији поседали около цркве п воде разговоре. У мушкарада су махом главе обријане, и на место Феса, на главама нм беде плетене капе и сви су наоружани онако, како се код нас говори: „арнаутски." Ни на једном сељаку или сељанки није било ништа куповно, већ им је сво одело — ироизвод домаЛе индустрије. Ту су ти везени рукави и зарукавље; ту су везени лекетови, покривачи на глави, везене чарапе, сукње, а нарочито има кошуља, од грла до паса — све сам ситан вез, са таквим шарама, да би одржале мегдан у највећој Европској болти. Ту је било женскиња у свиленим кошуљама и лекетовима домаће производње. Одма се распознаје брђанка од равничанке; одма се разликује скадранка од лесковчанке, врањанке или прилепкиње или скопљанке. Свуда је друкчија ношња. Свет је уопште' сувоњав, џигљаст, али крепак и здрав. У башчи је један свирао у гусле и певао песму краљеву, а двојица су проспла милостињу да исплате крвнику, што су убили четири арампје. У првоме дворишту играли су опет арнаути. Два одрасла мушкарца играли су један на спрам другог, као што играју црногорци вичући и подвикујући; мењали су места у котур као у кадрилу. За тим су повадилп јатагане, најпре се ш њпма играли, па Фехтовали, па се боли и секли и најзад хватали у кости јуначке. Победилац је побеђеног као бајаги клао зубима и онда хватао нож, парао га од учкура до бијела грла, па га затим санћим касапио. То је све наравно била игра и шала. Дечица и младићп били се искупили, гледали укоченим очицама, хвалили јунака и наравно гајили у срцу жељу, кад ће и они дорасти да покажу своје јунаштво, па наравно да и закољу. Ја сам изишао изван манастира у шетњу и сусрео чувеног арамију Али-Чака са пет друга, где оде у планину. У граду се свет веселио, а изван зидина витлају се и тумарају качаци') (арамије). Кад су звона удрила на вечерњу, отишли смо сви у цркву, запремили њезин мали део и сваки се молио како је ко знао и умео. Све је опет вечерало на софри св. Краља и сву ноћ препевало. Кад су 16 Ав. на јутрењу звона зазвонила, све је ишло у цркву са сакрушеним срцем, до ручка целивало руку св. Краља и шта ') Овог 2 сам дана дознао, да је призренски валија ухватио и бацио у Тавницу Али-Чака, где ће му и кости остати.