Sion

367

гању тако необично важног предмета, који је изабрао писац за ветто неро своје. Да поменемо неке мисли и претпоставке Ренанове, као неколике примере између многих , како он по ћефу ностуна с Фактима и како је његово суђење нарадоксално. На пример, шта су те дивне (мађичке) заблуде, о којима Ренан говори тако смело, да су постале начело силе Исуса Христа и да су дошле у темељ великога дела његовог , које је преродило цео свет? Како може бити заблуда прекрасна? Како заблуда може дати некоме или чему праву силу а не нривидну, и то још — силу у вишем ступњу добротворну, која упливише на векове и на хиљаде година, или укратко — на сва решења? Само се у вештини по неки пут истакне таква дивота , која се размине са истином и суштином, па остане са свим лажна и заблудна. И тако по некад појезија, китећи прави живот, износи оба у варљивим приликама, које умањују наше уобразиље и доводе нас дотле, да се дамо у маште и романтизам. Таки појетски производи имају у себи заблуда, па макар они и не износили порок као врлину, макар и не прикривали сјајним покривалима гњилост срца човековог. Па нека се, рецимо , така заблуда може назвати и прекрасна, и то — разуме се — тек по изгледу, а никако по суштини; јер она и јест тек привидност и не само што не може преобразити и благородити суштину — живот, него може још одвраћати од суштине, од дужности, од рада, уносећи у живот маште и моралну слабост, или на послетку може је нестати не оставивши за собом ни трага, као год тренутни појав у ваздуху. Али у области моралној каква заблуда може бити прекрасна, донети плода , бити кадра да преобрази суштину, да прероди целог човека, да осветли његов живот небеском светлошћу, да облагороди и узвиси целу његову природу? Може ли се од таке заблуде наћи штогод парадоксалније ? (наставиће ок).