Sion

426

цариградских цесара на западу већ је бида на сутону, народи су се седили, пресељавали, комешали, и то је свс ишло у прилог римске столице. На западу народи разореног дарства римског бадава су просили помоћи од источпих лесара, зато из нужде бацалису се у наручај римских папа. Визаготи н. п. у Шпанији , морали су благодарити своме свештенству што су имали, према жалостним околностима, најчовекол>убл>иве законе. Гдеје год могао да продре дух хришћански, онде су се лечиле народне ране и наступало благо васпитање. Рим није толико гледао (и ако за себе има доста примера) на оашту корист народа, колико је на то нишанио како да обезбеди своје времените интересе. Требали нам бавити се на пољу доказа? Нијели отворена, нриступна повестница папства свакоме , који уме читати и разуме шта чита ? Могули се сакрити животописи римских папа, које су писали ватикански књижари н. п. Платина? Па за што да откривамо срамоту људи, који су у Риму папствовали? Едали човек преетаје бити човеком, кад заузме нови положај у друштву? Е да ли човеков живот није непрестана борба ? Нијели апостол народа трпио тешке муке, борећи се против тела и похоте? 1 ) Пребацивати човеку слабости ми ценимо да је највећа подлост, ако оне не засецају у веру, јавни морал; а обично ко их пребацује, тај је заглибао до очију и свакога опомиње на оне речи Христове »видиш влат у туђем оку а у своме не видиш балвана." — Ми пишући о папству не пазимо на друго, но на његову спољашну управу; све остало што смо у стању да примјетимо, радо изостављамо. Монтескије давно је рекао „да европски народи запуштају своје трговачке интересе због политичких интереса, и да само инглези предпостављају трговину политичким интересима." Ово је жива истина, којује Рим пре увидео, нежли Монтескије. Духовни Рим је гонао ову инглезку политику све ') Пос. I. кор. гл. 9: 26, 27. — пос. чифут. гл. III: 15. гл. VII. 28, и на многим другим местима.