Sion

III.

Службе српским свецима (Србљаци) и штамиање српских и,рк. књига. У старо време била је код Срба особита врста књижевности, а то су „службе српским сведима." Угледајући се на друге хришћанске народе онога доба, нарочито на Грке, и у Србији се нашло људи, који су сав свој живот и све што су имали, посвећавали Богу и прослављању имена Христова. Овакви појави у друштву могли су се јавити само онда, кад је калуђерство, верно своме позиву и определењу, сасвим другчије стојало него што је данас. Осем тога и само време било је такво, да се религиозни аскетизам и самоирегоревање могло јавити као идеал ово-земског живота. Народ је, као чедо свога времена, оваке људе за живота поштовао, а по смрти због њнхових доброчинстава обожавао. Пример су нам Немањићи, који су толике жртве и благодејана чинили цркви и вери. Сами су се пред смрт посвећавали Богу и старали се о узвишењу и раснростирању вере Христове. Заслуге њихове за ово — негледајући на њихов приватан карактер као владара — награђене су биле посмртном славом, којом их је народ обасипао као достојне угоднике божије — као свеце. Овде је на свом месту, да се запитамо: каквим се редом канонизација светаца у Србији вршила; је ли потребна била за то одлука каквог духовног сабора, или је могло каквим другпм начином и без тога бити? Нама се чини да без нристанка збора црквеног, овакав се акт није могао свршавати. У овоме нас уверавају и речи Доментијанове, који за Немању каже, да га је духовни светогорски сабор прогласио за свеца, пошто су виђена била чудеса његова, која је „Бог створио с њим". 1 ) По овоме можемо мислити, да је и за остале овако рађено. Другојачије није могло ни бити, јер српска ') Кг.сн же отм|н прЂподовмшн н прдкед^ннн. скетш соворг првскетнге согороднце светогорћскнн;, кндивћше сддвоу ко;кмк> н уоудесд светддго' геже сотворн Коп> ск инм, н ндпнслше гего кћ редћ скетмнлћ келнкмнх нриподоккнмнхг. отђцк пдуе н уоудоткормјћ, н поклоннше се гемоу гако н кксћмк светмнмк н вогом нрослдвлгеномо!' нд невесн н нл ^емлн — н вллгослокнккше когоносћнлго отмјл илшего кнр Слкоу нлпнслтн гемоу клнонм н стн.хнре п уоудоткореннк гего, онћ же нлпнслкћ, н плкм кллгосдокн нлсћ оууеннкн скоге тт.мкже кллгослокеннгемћ; Последње речи као да јасно казују ред ових послова, а ово је бнло на дан кад се навршила годнна смрти Нешање. Ђ. Даничић. Живот. Св, рав§ и Св. Симеуна 1869. г. стр, 186. 190,