Sion

142

империје, где су се тада стекле са свију страна све редигије тадашњега света тако, да је — као што Петроније оштроумно вели , — у вароши било више богова него људи. Но ти безбројни култови, који су пренети овамо из свију области и покрајина огромне државе римске, морали су, наравски, изгубити сву своју пређашњу силу на новом земљишту, које је за њих било туђе. Клањање Изиди имало је, дабогме, свбга смисла на обалама Нила; али кад је пренето у Италију, где није било ни земљишта Нилове долине, ни перијодичног разливања реке, оно је постало без смисла и садржине празан и го обред. Отуда је она опћа кратковечност старих религија и за чудо брзо падање њихово пред бујиим успесима храшћанства, као религије опште - човечанске и чисто духовне, непривезане ни за каку народност, ни за какво место, ни за како време. Велики покрет народа IV и V века, епоха велике сеобе племена, била је уједно и епоха савршене победе јеванђеља пад паганизмом. Остављајући своја домаћа поља и горе, народи су остављали и с њима везане религијозне нојмове, па су доносили у туђа н позната месга своја слободна, чиста срца у којима је реч божија налазила плодно земљиште. Западном духовништву није требало млого муке да обрати у хришћанство Готе, Франке, Бургунде и друге Ђерманце, којџ су оставили своју стару северну отачбину; а Карло Велики морао је тридесетогодишњим ратом да просвећава Саксонце, може бити баш с тога, што су северно-ђермански Саксонци за дуго остали у земљама поред Елбе, где је сваки брежуљак, сваки извор имао за њих некакав свећени значај, на с тим заједно дрдржали су се упорно и својих старих религијозних представа. Јеванђеље , понављамо , не носи на себи ни месног, ни племеног характера. Оно црпи своја начела — не из чулних и материјалних упечатака, већ — из духовног осветлења озго. Објавивши „да је Бог дух и да му се ваља молити духом и истином", оно је већ тим самим произвело грдан нреврат