Sion

157

Тако је писао сдавни апостол незнабожаца, ;апочињући тима речима нови перијод исгорије човечанства. Заједпо са слаблењем тевековне нлеменске мржње, почела је ишчезавати она особипа и уза.јмично туђен о, услед којих је сваки народ живио својим одвојеним животом, вртио се у тесној сФери својих месних, унутрашњих одношаја и познавао је друге иноплемене народе само средством војне. Истинаје, да већ и стоичка школа није била бсз козмополитских тежња и да их је Рим у колосалном конгломерату својих завојевања унеколи^о и остварио силом мача и законодавства. Али је тек Јеванђеље, уливајз г ћи свуда љубав и духовно братство међ народима , савршено и насвагда утврдило идеју опште, светске дивилизације са њеном неисцрпљивом будућношћу, и учинило је те је могућан заједнички рад на општу корисг, који саотавља и везује сада најудаљеније земље и најразличпија племена људска. Такав је характер моралне реФорме, коју је извршила хришћанска наука у свима СФерама живота — међународној нолитицп, друштвеним одношајима, и — што је најважније у самој души човековој. Остаје пам још да прегледамо ггоследњи облик те духовне реакције — идеју великог значаја и првенства ипдивидуалног живота над друштвеним и политичним, — идеју, која чини једап од највећих контраста јеванђеља са целим уређењем античког живота, где је човек имао значај само као. грађанин своје државе. Сваки, који је пажљиво читао јеванђеље, није могао да не запази и да се не диви оној равнодушности, да не рекнем немарљивости, која се у њему очитује према друштвеној делателности. Оно као да стоји у пасивном одношају према постојећим уредбама римске империје. Оно им не сачуствује, али их и не осуђује. Готово сва пажња Спасова била је обрнута једино на усавршавање личне природе човека, његовог