Sion

162

мера служе, кад желе да одиста исправе и изведу из заблуде другога. Но њима није до истинске науке и обавештења других, већ до тога, како да се нађе још по која лаковерна душа, која би се изтргла испод заставе Христове, а уписала под заставу Папину, те тако, наравно, и њима — овим бранионима папске цркве и нападачима на нашу источну дркву — нарастао број душа за њихову моралну и материјалпу подпору. Кад би се и ми служили тим оруђем, којим се служе латини и почели онако набрајати поједине ситнице, као што чини ово дана лист „Католичка Далмација" што излази у Задру, то би могли у хиљаду пута наћи више код њих него што они налазе код нас, појединих жалосних призора у дркви њиховој, који су никли колико слАчајно и по страти нојединих чланова њених, толико и као резултат изопаченог учења и лажног схватања релиђиозних истина. Но од нас је далеко и помисао, да поједине злоупотребе релиђиозних представника товаримо на леђа саме релиђије, а још много мање да у садашњем просвештеном веку распаљујемо ватру релиђиозних препирака, те у место да се зближава&о и братински обгрлимо , а оно да се ценамо и завађамо. Но кад нас је поменути католички лист на то изазвао, онда сматрамо за дужност, да објективпо изнесемо сушност учења и карактер цркве православно-источпе у поређењу са сушношћу и карактером римске и протестанске цркве, па нека на основу томе сваки здравомислећи сам изведе закључак , која од ових цркава носи тип праве Христове — аностолске цркве, а која се од тог типа удалила и образовала други карактер , супротан карактеру првенствујуће цркве. I. У Грчкој и на истоку уопште, још пре хришћанства, људи су се занимали питањима научним па и релиђијозним. С тога не само неносредни представпици науке и релиђије, већ и цела маса народна на истоку, — у време доласка И. Христа, па чак и доцније у течају 7—8 векова, — стајаше