Sion

405

никако докле се год човек не спушти, за не колико корачаји, иад сам тај полуострв. Више ових доста високих брдашада подпже се гордо венац Главица, која пде право од југа к сјеверу, па којој је село Скобаљ. На овом полуострву бпо је стари монастир, од кога п данас стоји часна трпеза са неколпхо старих гробова из 16, 17, п 18 века. Дивап је и прекрасап простор овај, ког од места некадашаег мапастира па за једно 5. хватп, облпва са три стране Колубара, те од бпвшег монастпра па до подножја брдашца биће доједпо 15 хв. на запад. Даље к југу има нешто равпице око Колубаре; но је она млого нвжа и једва се над водом колубарипом за један хват узвишује, а од сјевера и нема нпкакве равнице, но је велика стрменигост. Чудно је и дивно место ово, на ком је некада лежао св. храм, око кога су сахрањнванн тадашњи његови парохијани. Још је чудноватијп жупнп ваздух, којп је само ту и на том месту, а већ за неколпко хватп царује сасвпм друго, тако да се пзразимо, подпебије. Његовом положају и ваздуху неможе се човек надпвити и начудити, а он је онај исти, којп п у осталих места прастарих Срба, на којима они подизаше своје светиње и сахрањпваше своје пошрле. Зајиста ништа красније, нпшта дивније, тајанственије, тишије неможе ни бити, као ни прпличпије на овој земљп за такве потребе људске, но што су места, која бпраху наши прапраочеви и прађедови. Рекосмо до б.хватн даљине од бпв. св. храма протиче Колубара, као знак и суштаствени услов, без кога наши прапрађедовп и прапраочеви неподпзаше ни своје свете храмове, нитп осниваху вечне домове за своје помрле и вечно спавајуће. У самом овом дпвном и прекрасном месташцу, зараслом у сам чечер и андрак висок и гусг, да се проћи не може, пађосмо трп стара гроба, и то два од сјеверне стране бпв: мопастира, а један од јужне. Можда их и више нма, али се није могло ннкако даље и сво месташце прећи и разгледатп. Оба она са сјеверне стране покривенн су дугим доста широким, но до Ч 2 стопс танким поклопницама, лепо изтесаним од белутка камена. Онај од јужне стране, осим иоклопнице, имао је и доста висок, но танак, бпљег од истог камена, што је показивало знак слабости и изумирања српске силе, славе, богатства и нросвете. Прва два бејаху пз 17 века, а трећи је пз свршетка овога, нли почетка 18 века. На угледпом бпљегу стајао је и крст, но не онако дивпо п велнколепно изрезаи, као што су стари крстови српски из рапијих векова, него је само онако урезан у овај бпљег, па и изгледина му показиваше сиротињу, невештину, јад и чамер. Он изгледа као први цртежи почетника цртања спрам дртежа правих вештака.