Školski glasnik

Бр. 15.

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК

Стр. 249.

управљају, Ови распореди и закони беху у почетку просте хиаотезе на темељу аналогија, које међу собом престављају. Мпого доцније су тек оне научно сређене. По том непосредно је тежио дух људски, да успо стави примене извађајући секундарне законе. — То је био заједвички ток развитка свију наука. Ааи су простије много брже напредовале него друге. Док су математске, макар оосле д\жег времена, стигле до дедуктивног стадијума, дотле ф ,13ичне још ивдукцијом оперишу, а природне не иду често даље од класификације, у друштвеним наукама опет тако рећи још проста оосервација влада. — С тога разлога, због различности стадпЈЈма, до којих дапас стигоше разне науке, не треба да заборавимо, да су опе следовале заједничком току и да је ЊИХ1-В метод у битности исти

ТРЕгЋИ ОДСЕК. ЈНГа.учгнж еажг&37"=з:гцж, Свака наука, пошто је испитала свој предмет заједно са својим посебним методом, дошла је до извесних закључака. Укупност закључака разноврсних наука образује опћу идеју, коју нам наука пружа о васељени. И као што свака наука тежи да Формулише законе, тако се и из укунпости наука издваја један врховни закон, који управља са свима појавама нама познатим. Да би се упознали са овим врховним з&коном као и опћим закључком наука потребно нам је да испитамо посебае закључке партикуларних наука, јер су ови осаови опћег закључка. ОДЕЉАК ХИ. Закључци партикуларних наука. Испитујмо прво какву нам преставу о васељени дају математ. науке. Ништа не можемо издвојати из алгебре и аритметике, посве апстрактних наука. што би нас обавестило о природи к »нкретних бића. Геометрпја сама, ма да је мање апстрактна, није нам у много већој служби: јер нам она преставља свет неароменљив, са којим је везан сав живот, све кретање и добро знамо да је тај реални свет пун кретања и живота. Упутимо се дакле наукама, које пр^-

мктрају кретање механици и астрономији. Шта ћемо наћи у њима? Две генералне идеје само, две идеје врло просте, али особите важности; идеју: Свако дејство се произвађа узроком чија појава нужно по влачи за собом појаву дејства; и идеју: Узрок свагда претходи дејству, кога пзвађа. Неопходна веза узрока и последице зове се „детерминизам" ; претходност узрока у односу према последици зове се „механизам". Низ кретања која претходе другима и њих изазивају, 4то то је престава коју нам механика и астрономија дају о свемиру, Такву нам преставу пружају и Физичне науке. За њих су, управо, све физичкокемиске појаве разноврсна комбииована кретања, чврсто везана једно за друго, која се преобразују једно у друго али т*ко, да читава целина кретања, што се у природи агитује, остаје константна. Детерминизам и механизам су дакле резим физичних наука. Загледамо ли у конкретне науке, у природне, изгледаће нам као да исти механички детерминизам управља безживотним бићима, која се очитују као математске и Физичко-кемиске особиие. Уздигнемо ли се до живих бића, запазићемо очиту разлику. Живо биће већ није ограничено једино утецајем сила, које са спољашњег света делују на њега: оно поседује у самом себи један принцип акције који обухвата спонтане детерминације. Ова је својевољност особ ша сваког живог бића, само се управљају према средини коју оиа у својим егзистенцијама за новољну виђу. Ако се пак од простих живих бића приближимо мисаонима, запазићемо да се тај спонтанеитет све диже : све што је физијолошко код биљака, та својевољност постаје свесна код ж>*вотиња, разумна и вољна код човека. Човек има слободу, аутономну врсту својих детерминкција и акција. Узроци, без сумње, не престају у њему изазивати њима одговарајуће поеледице; утецаји спољашњег светд свакако, днкле, доприносе извађању акција; али они не одлучују, јер биће то мисли и осећа. Слобода је дакле над детерминизмом без уништења овога. -— Шта в-лше, код човека је она н пад физичким мехапизмом без уништењ«, то