Skupljeni gramatički i polemički spisi Vuka Stef. Karadžića. Knj. 1, [Sv. 1]

44.

Па ми топле сузе пролијева,

Док Мујово прогорело лице;

Скочи Мујо, ка' да се помами,

Кад погледа, угледа ђевојку,

Па Алију брата дозиваше: 30 „ Устан', Але, дома да идемо !“

Скочи Туре од земље на ноге,

Па је Мују брату говорио :

„А не, Мујо, рђа те убила !

(5 5] сл

„ Тебе двије, а мене ни једна |< То је Мују жа' на свјету било, Од појаса повади ханџара,

И Алију на срце удрио.

Паде Але на зелену траву,

А Мујо се ђога дофатио, 4() за се бачи лијепу ђевојку,

И окрену двору низ планине. Стаде цика Алијна вранчића,

Але рањен брата дозивале:

»О ти Мујо, брате и крвниче ! „Поврни се, Мујо, на трагове, „Узми мога малога вранчића,

»Да не вишти пусти проз планину; » А биће ти по дружини Фала,

от „Ка' си своје очи извадио !“ 5() Тад' се Мујо натраг повратио,

Те он узе Алијина вранца,

На њег' бачи лијепу ђевојку,

И умину Мујо планинама.

Кад је био насред друма пута, 55

[6

Ваља да је Мујо био ожењен, или се Алијп привидјело, да код Муја стоје двије дјевојке 2