Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА 10 |

— Не рече ти, да је ту био Милан.

— Којиг

_— Побратим — рече она и он осети у тој њеној речи као подсмевку.

— А што је био» |

— Не знам. Они су тамо на капији нешто дуго разговарали... И смејали се нешто. Чујем твоје име, али чему су се смејали не знам... -

Њему се учини, да му се земља под ногама гиба.

— Чини ми се говорили су нешто о лову. Аха, ево и ње, она ће ти боље казати!..

Милица уђе носећи неколико вешалица. Али је Пера ништа не запита, него се скљуси на столицу.

Оба су му ува зујала као да је неко топ испалио...

МШ,

Сели су за доручак. Пера је јео, а оно је њега јело. Он не проговори речи, гушило га је нешто, а Милица ћереташе весело, радосна што, после толико времена, ето, Богу хвала, седоше сви заједно за трпезу. Њено се лице сјало од радости; она у срећи и не погледа и не виде ни његов мрачни ни свекрвин чудновати поглед.

— Дође браца — тражио те — па ме изазвао на капију. Кад се ја вратих у кућу, а мајка седи крај ватре! А мени се цело јутро све нешто чини да ћу бити радосна. ИМ, тако, трчим, послујем, а срце ми нешто поиграва... И, ето даде Бог...

„Омађијан“ — мислила је Нера — „ето не сме речи да јој рекне!“

А Пери пала стена на душу, па му се враћа залогај. Као да је у некаквом буновном сну, тако не може да се поврати. То му је дошло тако ненадно, као да му се кућни кров срушио на главу, па му стала памет те не уме да мисли. Још у његовој глави не беше на чисто што је то управо што му душу тишти и гњеви, он је само осећао терет.

—_ А што га је тражио „браца“2 — упита Нера, нарочито ударивши на реч „браца“.

Милица је погледа, Њој некако чудно зазвони

„-=ти__ш па -ваи рта шении ли зе ааи