Slike iz seoskog života. Sv. 3

1812 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

сав посао, па полети кући... Ко шта ради, он само вреба. У кући га нема по вас дан, али је непрестано око куће и вири иза сваког ћошка. Где га не сејеш, ту ниче. Око му је вазда на оној страни где је Милица.

Сумњао је на свакога: на старијег на млађег, на мушко на женско. Сваку реч коју није дочути могао тумачио је као издајничку. ИМ тада га спопадну муке или бес, да цепа руво на себи, гризе своју сопствену руку и ваља се по земљи не гледајући је ли суво или влажно.

Просто се избезумио. О кући није више мислио; могла је ватром изгорети, он се не би машио да кап воде на пламен баци. Престали су они лепи разговори и одговори с матером: шта ће се сутра радити. Кад би Нера повела реч о томе, он би оборио главу па ћутао, или би просто устао па изишао из куће.

А имање је — челебија. Ако га надгледаш, онда и напредује, заборавиш ли га, онда постаје пустош... Тако би и са његовим имањем. Ограде почеше посртати, туђа стока поче упадати у његове и његова у туђе њиве. Почеше размирице са суседима и кад се добро погледа махом он крив, те је зато многу потрицу и платио.

Наста пролетња орба. Он је тражио спрежника, али како никоме није веровао, тако му и прође, није могао наћи никога.

— Перо, 'рано, јеси нашао спрежника» — пита Нера.

— Нисам.

— Јеси звао Јакова»

— Он спреже са Игњатом.

=— А Сима»

— Сима с Манојлом.

— Јеси звао чича Марка

— Њему не треба.

= А Милана>

Он плану, пресече је оком као душманина, па одсече: . -