Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА 179]

разимо: било јој је као дужнику који је исплатио све своје дугове, па остао без паре у мепу, али миран и сигуран да га нико неће зауставити.

— Овако се мора! — говорила је полугласно — Да сам оставила како је било пошло, у брзо не би имала ни куће ни деце. Овако је бар кућа ту. А ко знар Бог је добар. Можда ће ми деца опет доћи! Све је у божјој руци!.. Ја више нисам смела онако оставити, јер сачувај Боже зла тренутка, могао је он њу на незгодно место ударити па усмртити!.. Куд бих ја ондаг..

Па се стресе и прекрсти.

— Хвала ти, Боже, кад је на овом прошло! Од данас морам десеторе очи отворити!

Падоше јој на ум речи њене покојне мајке: „Неро, кћери! Кад те год обујме зле мисли, па не можеш да се отресеш, а ти узми па ради штогод. Рад је спас од сваког зла и напасти! Изнајпре ће ти сам испадати из руке, али га ти силом узимај све дотле, док о њему не почнеш мислити, а чим о њему почнеш размишљати, прођу те зле мисли као рђав сан...“

Док је слушала тај савет материн, дотле је била мирна и спокојна и никаква зла мисао не могаше се залбћи у срцу њезином; а ево, откад је тај савет заборавила, откад се посла и рада манула, дође за мало до пропасти и несреће.

(Сад се решила да се тога савета држи и да њиме своју децу саветује. |

Кад је стигла у Сенковачу и Пера беше ту. Некако је плашљиво погледао у њено озбиљно лице.

— Да образдимо најпре! — рече она. — Дај порожје, а ти држи плуг. Дед! Боже помози!

Пера звизну, прихвати руцеље и пусти гвожђе у земљу. Волови потегоше. Она је ишла пред њима, пазећи да бразда буде права...

Кад је Милица око ручанице донела ручак, Пера је сам плужио, а она је прерављала прошће... Нико, ко би је видео, не би рекао да је то она саломљена јучерашња Нера.

де