Slovo o Lapovu

СЕЋАЊЕ Буди ме миловање мајчине руке. Устајем, знам да морам. Чобани су на својим местима Поигравају се прутевима Ја сам најмлађи пастир, Најмање оваца у стаду, Бодре ме. У подне Испод мене Мекоћа траве, Изнад мене Ведрина неба И мој поглед нагоре. Размишљам шта ли је иза... Кад се сумрак спреми, Моји мали кораци су тешки. Испред куће чека ме мајка Уморна и гладна Одлазим најбољем пријатељу, Дрвеном кревету, У коме шушка слама И штити ме Од ледених камених зидова Мрачне собе. Сањам Свануло је, устај!

Снежана Тошић

ОПШТИНСКА БИБЛИОТЕКА

-СЛОВО-