Službeni list Srpske književne zadruge

БРОЈ 4.

ђена су ова дела: 1. Војислава Ј. Илића /тесме, књ, 1: 9. Ивана С. Тургењева, Ловчеви Записи, књ. |, у преводу др. Јована Максимовића (с по"говором преводиочевим о писцу); 3. ГПауци, роман од Ива Ћипика; 4. Једна књига Ми-

лана. Ђ. Милићевића, према реферату члана

књижевнога одсека г. Јеремије Живановића; 5.

Јована Ст. Поповића Лрамски списи, књ. Ш. у коју ће ући до сал нештампане комедије Поповићеве (Родољупци, Превара за превару, Волшебни магарац и др.) ; 6. Милорада Ј. Митровића

Пјесме (евентуално за Х1Х коло); 7. Борисава, = == ну

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

СТРАНА 31.

Станковића збирка приповедака и слика Из мога краја, допуњена и неколиким новим; 8. Јакова Игњатовића роман Вечити Младожења. Даље одређивање, према одлуци прошле скупштине, наставиће се на наредним састанцима.

ШП. Економскога одсека. (Састанак 16. декембра 1908. год. — Извршен преглед благајнице за месец новембар. ЈУ. Надзорнога одбора.

Састанак 16. декембра 1908. год. — Извршен преглед благајнице за месец новембар.

Одзиви о Задругиним издањима.

Сриски Књижевни Гласник у свесци од 16. |

новембра 1908. године (стр. 789—790) прика-

зује ХУП коло овако:

Издања Српске Књижевне Задруге за 1908. — Последњих година успело се да Задругина годишња издања изилазе без закашњавања, и да у почетку јесени дођу у руке претплатницима и читаоцима. И ове године успело се да ново коло стигне на време. У ово коло ушло је седам књига. „Песме“ Јована Дучића (цик-

луси: „Сенке по води“, „Јадрански сонети“, |

„Дубровачке поеме“, „Душа“, „Антички мотиви“, „Плаве легенде“) врло добро су познате читаоцима „Српскога Књижевнога Гласника“,

у коме су раније готово све изишле. Дучићева |

збирка једна је од најбољих књига песама које

су код нас за последњих двадесет година изи- |

шле, и свакако ће остати као једна од најбо-

љих поетских ствари најновије српске књижев- |

ности. Иста ова збирка, разломљена у две књиге, књигу стихова и стихова у прози, изишла је

у лепом засебном издању, за ужи круг песни- |

кових пријатеља, и није пуштена у књижарски промет. — Из непознатих разлога, који свакако нису били књижевни, ушле су у ово коло две приповетке Лазе Комарчића: „Један разорен ум“ и „Записник једнога покојника,“ — „Ђидо“, од Јанка М. Веселиновића и Драгомира Брзака, тај тако популарни комад из народнога живота. чије су се песме прошириле свим крајевима српским, сада, тек овде, изилази штампан. Комад није штампан према оргиналном рукопису писаца, но по позоришном препису за представљања, са изостављањима и удешавањима за позорницу. И то је штета.

! То је нетачно. „идо“ је штампан по првом, тачном препису Нар, Позоришта са оригинала, којега сад нема у архиви позоришној. Изостављано није ништа, него је само

угластим заградама обележено оно, што се у представама

изоставља.

На крају књиге су партитуре познатих песама из „Ђиде“, како их је саставио Даворин Јенко. — Драгутин Ј. Илић има и у овом колу један свој роман, „из живота старога Београда“, под именом „Хаџи Диша“. — У прозном преводу Др. Николе Вулића, овде је и други део „Енејиде“ Публија Вергилија Марона — Од преводаиз словенских књижевности учињен је најбољи избор који се могао учинити: Др. Јован Максимовић дао је први део прекрасних и знаменитих „Ловчевих Записака“ Ивана Тургењева, који остаје тако вазда драг и близак нашем читалачком свету. Поједине приповетке из „Ловчевих Записака“ код нас су, по разним часописима и листовима, небројено пута биле превођене, али у целини није их било. М зато овај превод испуњује једну велику празнину у нашој књижевности. Штета је што уз овај превод не иде предговор о животу и раду великог словенског писца. Преводилац, који са љубављу и разумевањем прати и ради сувремену руску књижевност, и који је написао једну примећену студију о Тургењеву, тај посао могао би добро извршити. — Сва поменута дела припадају лепој књижевности. Поуци припада само једно дело — а то је мало, — одлична „Историја савремене образованости“ од Шарла Сењобоса, у преводу В. Ј. Радојевића и М. Анастасијевића. Како су Дреперове, Колбове и Беклове књиге сличнога садржаја данас нешто застареле, солидна, једра и разборита књига ученога францускога историчара добро ће доћи образованом читаоцу српском. Преводу би се овде-онде могле чинити замерке, које ипак нису толике и такве, да се са нарочитим задовољством не поздрави појава на српском ове корисне и добре књиге.

JE: