Službeni list Srpske književne zadruge

СТРАНА 42.

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

БРОЈ 5.

ковића и осталих бољих стилиста наших, није, наравски, могао остати без утјецаја на његову прозу, и то се јасно опажа не само у потоњим Ћипиковим описима који су мање лирски, но и у дијалозима, у којима нема више некадашње растурености и непотребног ачења. А све то оправдава наду да ће овај писац наш, на путу

Али кад се помисли да и толики други, тобоже ученији писци од њега, у томе храмљу, зашто бисмо имали бити престроги с њимег Та данас у томе зао примјер дају и

концентрације и умјетничког дозријевања, још даље поћи, те убрзо заузети и у очима најстроже критике оно мјесто које је већ заузео у очима интелегентних читалаца.

Ова је књига свакојако једна свијетла етапа у новелистичком раду Ива Ћипика. Он јеу њој вјешто и пластично насликао неколико типских лица, која се пред нама крећу као да су жива. Стога ову књигу треба срдачно препоручити читалачкој публици.

они који би, по своме институту, позвани и дужни били Марко. Ца да томе стају на пут. Р. 5 A Читуља.

Петар М. Суботић

протојереј, председник

нишкога духовнога суда.

На други дан Божића, 26. декембра пр. год., испустио је своју племениту и напаћену душу, а сутра дан — на дан Св. Првомученика Стевана — погребен уз искрено саучешће многих | својих пријатеља и поштовилаца, прота Петар | М. Суботић, преседник нишкога духовног суда. |

Смрћу покојниковом Српска Књижевна Задруга губи вреднога и заузимљивога повереника. Захвална на труду његовом око ширења српске књиге, Задруга сматра за своју пријатну дужност да то признање своје изјави и овим путем.

Покојник је рођен у Рамаћи, у ср. гружанском, 13. јула 1863. год. Син је честитих родитеља Милутина Николића, проте, и Марице, а брат д-ра Војислава М. Суботића, млађега, примаријуса у болници за душевне болести, и д-ра Душана М. Суботића, секретара министарства правде. Свршио је богословију у Београду 1883. год и затим био учитељ у селу Забојници. 27. септембра 1885. рукоположен је | за свештеника и био капелан окр. npoTojepeJy у Г. Милановцу, затим свом оцу у „Рамаћи, најзад парох у Кличевцу. 19. августа 1894. и. постављен је за капелана окр. протојереју у Шапцу. Ту је, на разним положајима, провео 18 година, био вероучитељ у гимназији, војни и болнички свештеник и почасни члан шабачкога духовнога суда. 11. марта 1899. год. постављен је за сталнога пароха шабачкога, 25. декембра 1905. год. произведен је у чин протојереја, а указом Њ. В. Краља од 26. декембра исте године постављен за председника шабачкога духовнога суда, одакле је 19. маја 1907. год. дошао за прете ита духовнога суда у Нишу.

Пок. прота Суботић је, као што се види, био на многим и разним службама и успео својим савесним радом да дође до највиших положаја у нашој: цркви, до којих може доћи код нас мирски свештеник. Свуда је и свагда за собом остављао честит и поштен рад. Одликован је и црквеним и грађанским знацима за заслуге и своју ревносну службу. Био је у свом животу на великим и честим искушењима, али је ипак остајао стагла чврст и несаломљен. Вазда је био цењен и поштован са чврстине и отворености свога карактера. Као нежни родитељ претрпео је много тешких удара, а као ревносни службеник допао тешке болести, после које је морао напустити парохиску дужност и примити се у духовноме суду.

Српској Књижевној Задрузи указао је лепих услуга као повереник пуних 11 година. Али је он не само помагао и ширио Задругина издања. Он је увек радо прихватао и свесрдно помагао свакога у ширењу књиге. Особито је био ревносан у растурању књига, писаних да народ просвете и науче, како да живи, како своје здравље да чува и негује. Његова библиотека најбоље посведочава његову љубав према књизи. Имајући додира са свештенством, народом и интелигенцијом, никада није пропустио при- . лике, а да не придобије расположење њихово за књигу.

Умро је у најбољим годинама, онда када је могао најбоље и највише делати на корист отаџбине и цркве народа свога.

Покој му честитој свештеничкој, српској души! Ожалошћеној његовој породици нека би Бог пружио утехе.

М.

Вав