Službeni list Srpske književne zadruge

СТРАНА 50.

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

БРОЈ 6.

2. Књижевнога одсека.

Састанак 6. фебруара 1910. год. — Прочитан је и примњен записник прошлога састанка. — По молби г. Мила Павловића, професора Реалке, који моли да се рок конкурса одложи до 1. марта, како би могао поднети свој спис Напуљске шетње, одлучено је одговорити да се рок конкурса не може продуживати, али да рукопис свој може послати за издање под обичним погодбама, ван конкурса. — По молби г. Милорада М. Петровића, учитеља у Младеновцу, одлучено је одговорити му, да се његове Гјесме за сад не могу примити за Задругина издања, него доцније, док се издаду збирке песника, који су већ унесени у списак за наредна кола. — Одлучено је предложити

45208

главноме одбору, да се Задруга прими изда-| вања целокупних дела Доситејевих, за прославу = његову, засебно од редовних издања њених. Издање да се штапа у 10.000 примерака, у великој осмини (формат Кјесшка) на два ступца, гармондом; у тексту дотеривати само правопис и интерпункцију.

8. Економскога одсека.

Састанак 6. фебруара 1910. год. — Извр- | шен је преглед благајнице за јануар 1910. године.

4. Надзорнога одбора.

Састанак 6. фебруара 1910. год. — Извршен је преглед благајнице за јануар 1910, године.

Реферати о понуђеним делима,

IV. Реферат о „Приповеткама“ д-р Николе Ђорића.

Прочитан на састанку књижевнога одсека 17. октобра 1909.

Књижевном одсеку Српске Књижевне Задруге

Од дванаест приповедака што их је г. д-р |

Н. Ђорић понудио Задрузи за издања њена, све су, осем једне (Делије, штампане у Србадији), новијега и најновијега датума, од 1906. до почетка ове 1909. год.

Ове се пак нове приповетке готово само по том времену постанка свог и разликују од оних, што их је г. Ђорић штампао пре више од двадесет година у Србадији, Летопису (Смиљана), Ошаџбини (Како је управ билог Булче, Арнаут-булбул) и др.: и ове су нове само дилетантски покушаји, као и оне почетничке. Ни релативно најбоља међу свима Борићевим приповеткама (Арнаут-булбул) није дорасла до праве уметничке приповетке, какву смо навикли сретати у књижевности нашо! за ово триестак година, како и Tr. Ђорић пише.

Међу новима седам их је, дакле већина, са темама из војничког живота Оне би се још могле употребити за какву војничку читанку и, свакако, у таквом издању могле бибити од користи и имати успеха.

За издања пак Задругина, за која се тражи да приповетка, поред и најлепше тенденције, има и оно главно обележје своје, уметничку

обраду, не можемо препоручити ове приповетке г. Н. Ђорића.

17. октобра 1909.

Драг. М. Јанковић Београд.

Драгутин Костић

М. Реферат о преводу „Куће Марије помоћнице“ од Ивана Цанкара.

Прочитан на састанку књижевнога одсека 21. новембра 1909.

Књижевном одсеку Сриске Књижевне Задруге

Част ми је поднети следећи извештај о делу Кућа Марије помоћнице од Ивана Цанкара, које је превео г. Душан Богосављевић са словеначког. -

Не упуштајући се у подробну анализу дела, могу само рећи да је Иван Цанкар један од најбољих данашњих словеначких приповедача, ако не и најбољи, и да је његова Киса Магвје ротосптасе једно од његових најбољих дела, ако не и најбоље. Тема је из живота девојачких манастирских завода, и. она је обрађена са много стварности и поезије. Избору дела, које г. Богосављевић нуди у преводу, не би се могло замерити. Једина је незгода што има извесних пасажа мало слободнијих у погледу морала. На стр. 134—139 оригинала н.пр. описани су извесни наступи неке неодређене милоште међу девојкама које ступају на снагу, али ни ти описи нису много индискретни. Ако